На страницама српске историје бледо се назире подвиг 50 српских девојака које су након пропасти Првог српског устанка, бежећи од турске освете, решиле да се ухвате за руке и скоче у Саву у селу Скела крај Обреновца. Не желећи да изгубе девојачку част и достојанство изабрале су смрт уместо срамоте. Од 1813. године па све до данас није постављен споменик у знак сећања на морални подвиг 50 младих Српкиња. Само један скроман натпис на згради Дома сведочи о овако великом подвигу.
Срби су успели да у Првом српском устанку протерају Турке са ових простора, али после неколико година мира уследио је мировни споразум Русије и Турске у Букурешту 1813. године, након чега је Србија препуштена на милост и немилост Турцима. Годину дана касније почела је велика офанзива на Србију, а нарочито велике турске снаге кренуле су из Босне (око 130.000 војника). Слом устаника био је известан пред огромном непријатељском силом, а Турци из Босне су са запада надирали ка Београду. На путу им се нашло и село Скела код Обреновца, а трагични и херојски чин на који се тада одлучила група жена и девојака данас памте само велики познаваоци историје и мештани обреновачке општине.
Нажалост, село Скела је и за време Другог светског рата преживело трагедију, када је 15. августа 1941. године село било прво место у Југославији које је било жртва немачке окупаторске казнене експедиције. У знак одмазде када су Посавски партизани убили једног немачког официра и тројицу подофицира, стрељано је 15 мештана Скеле, а остала 42 таоца су била доведена из Београда – из Бањичког логора и затвора Специјалне полиције. После стрељања тела убијених су била обешена и остављена да висе цео дан. Вест о одмазди у селу Скела, ради застрашивања становништва је објављена путем радија и новина, а био је штампан и посебан плакат. Плакатом је становништо Београда, али и других места у Србији, било обавештено о овој злочиначкој акцији. Један примерак овог плаката о спаљивању села Скеле изложен је у сталној поставци Војног музеја у Београду.
У знак сећања на страдања из Другог светског рата готово у сваком мањем месту постоји споменик са именима стрељаних у одмаздама, док је мало даља прошлост препуштена усменом преношењу локалног становништва. 205 година у народу живи прича о 50 српских девојака код села Скела. Имена ових хероина лагано се заборављају, а то се не би догодило да су била уклесана за понос на месту њиховог страдања.
