Та Европа, тај Запад, та Америка, којима су уста пуна демократије – ћуте. Нема их. Наших протеста и литија нема у њиховим медијима, као да се никад нису ни десили
Пише: мр Владислав Дајковић
Париз, 2019. година
Група младића се спрема да крене ка центру града на протест због најаве поскупљивања такси на гориво. Напета атмосфера готово да се може сјећи ножем у ваздуху. Навлаче жуте флуоресцентне прслуке и улазе у аутобус. На следећој станици им се придружује још једна група – по свему судећи – нервозних навијача. Стижу на одредиште и као притока се сливају у огромну ријеку бијесних и незадовољних демонстраната. Убрзо почиње хаос на улицама: Демонстранти улазе у окршаје са полицијом, каменице лете на све стране, ватра запаљених аутомобила и дим сузаваца претварају појас око Тријумфалне капије у – капију рата. Свјетски медији брује о храбрим француским демонстрантима, наводећи институт протеста као једну од главних одлика демократије модерног свијета. Предсједник САД Доналд Трамп пружа отворену подршку демонстрантима. Свјетске очи помно прате ситуацију на улицама Париза.
Подгорица, 2020. година
Самохрана мајка облачи двоје ђечице за велику неђељну литију која се организује у знак протеста против Закона о слободи вјероисповијести, усмјереног против Цркве, али и, зашто не рећи – против нас самих. Узима их за ручице и полако улазе у аутобус на Златици. На следећој станици улазе весели и насмијани момци који у рукама носе црквене барјаке. Стижу пред Храм у Подгорици и придружују се десетинама хиљада људи. Нервозна лица, непристојне покличе, папирић смећа и било какво агресивно понашање – немогуће је виђети. На сваку провокацију убачених елемената – попут шефа полиције Веселина Вељовића који је штипаљкама закачио државну заставу на својој тереси – маса одговара аплаузом и осмијехом. Литија – попут најљепшег празника за очи – претвара појас око Храма у ријеку љубави.
У свјетским медијима готово да нема извјештаја о стању на црногорским улицама. Премда је могуће разумјети (никако и оправдати) традиционални анимозитет Запада ка свему православном, тешко је разумјети чињеницу да је свјетска јавност нијема на податак да у главном граду једне државе – ма како се она звала – изађе половина (дословце!) становника на улицу тражећи своја права. Свјетске очи су – затворене.
Париз, 2019. година
Упркос томе што је свјетска јавност згрожена дивљањем француских демонстраната, али и чињеницом да је много полицајаца задобило тешке тјелесне повреде у окршајима са демонстрантима, нереди се настављају. Предсједник Француске, Емануел Макрон, у видном повлачењу са првобитних становишта, истиче да ће Влада повући спорни предлог, те да ће свјесно ући у штету вриједну двије милијарде еура зарад смиривања тензија, али и зарад уважавања народне воље, ма колико она насилно била испољавана. Ипак, популарни „Жути прслуци’” упркос испуњавању њихових првобитних захтјева – настављају своје протесте, наравно, ништа мање агресивне. Успутно, свјетска јавност им потајно пружа подршку – како медијску, тако и логистичко-финансијску.
Подгорица, 2020. година
Упркос све већој бројности грађана на мирним и достојанственим литијама широм Црне Горе, предсједник Мило Ђукановић одбија било какав контакт с реалношћу. Учеснике литија – међу којима су барем 50 одсто политички неострашћени млади људи – назива лудачким покретом, а саме литије „великосрпским национализмом обученим у црквено рухо”. Његови подређени позивају на дијалог, демонстрирајући одсуство сваке намјере и жеље да до компромиса дође. Ипак, свака њихова малициозна изјава наново мотивише још већи број људи да изађе на улице. Под паролом: „Од сјевера па до мора – Цркву брани Црна Гора” – на улици се може виђети народ од девет па до 99 година. Одлучни су: нема одустајања све док се спорни закон не повуче.
Наравоученије:
Знате шта, ми заиста јесмо посебан народ. Толико нас је јада, муке, неправде и зла шибало кроз вријеме, а опет нисмо изгубили понос. Нисмо изгубили осјећај за правду. Нисмо изгубили кичму. Нисмо изгубили осмијех. И данас смо у јеку историјске борбе – не само за нашу Цркву, већ и за своју душу – САМИ. Та Европа, тај Запад, та Америка, којима су уста пуна демократије – ћуте. Нема их. Наших протеста и литија нема у њиховим медијима, као да се никад нису ни десили.
Није ми тешко да поновим: кад се у Паризу окупе бијесни демонстранти, кад запале и поразбијају пола града, уз незаобилазну тучу са полицијом – онда Запад и овдашњи „грађанисти” аплаудирају и кажу: „То је демократија!” Kад стотину хиљада (еј, човјече, 100 000!) људи изађе на улице града који има двеста и нешто хиљада становника, притом без иједног ружног повика, искључиво ведрих и насмијаних лица – ми смо лудаци, ми рушимо државу, ми смо великосрпски националисти. Овакве неправде, на које је наш народ нажалост навикао, ужасно боле. Чак и кад су елементарна људска права у питању, попут права на слободу вјере, па и слободу постојања – све што је другима дозвољено – нама је забрањено, а о двоструким аршинима у очигледно истовјетним ситуацијама – боље да и не говоримо. Неправда боли, али смо научили да живимо са њом, очито слиједећи ген својих предака. Заправо, ми не живимо живот, ми живимо борбу. Због тога смо и посебни. И да вам кажем још нешто: ове литије, овај „рефлекс мртвих предака” што би рекао велики владика Јоаникије – нису показале само да смо борци. Показале су да смо – за разлику од оних који се деценијама труде да нас представе као дивљаке – ипак: ГОСПОДА.
