Својевремено ме је пријатељ врбовао за једну странку. Учтиво одговорих да, осим што се неће усрећити са мном ни у ком погледу, не могу да станем иза таквог програма и идеологије. Заћутао је, а онда је кроз осмех рекао “Иза чега”, иронично примећујући како је то изумрло у мају ‘80-те уз кратко васкрснуће са појавом вишестраначја. Зар је то заиста истина? Зар се све своди на сендвич, две црвене, коверту, десет одсто од тендера, Ђиласов ајфон око којег се свађају студенти или посао за заову? Зар је само то од нас заиста остало? Зар је дошло време да се плакати лепе због дневнице или уцене, а не због онога што је на њима – да се паре за одлазак на митинг добијају уместо дају – да се аплаудира по налогу, а не из срца – и, коначно да је једини интерес онај лични, па још и ситни? Не тако давно, онај о којем ће касније бити речи, а познат под надимком “црвени Војвода” бранио је Алију Изетбеговића, идеолошког непријатеља, у једном од најплеменитијих потеза српске политике јер је веровао да свако има право на слободу мишљења, макар оно било дијаметрално супротно.
Неки заборављени људи пркосили су воденим топовима и добијали метке за идеју када је новопечени НАТО промотер викао “јуриш”, док је Гишка свесно дао главу (прецизније, леђа) баш за те идеје. Вулин је јуначки тамновао штитећи и Устав и Шљиванчанина, Вучићу су бројали ребра, а Ранку Панићу одбројали 40 дана због става и мишљења. Ђинђићу су због принципа преговоре пребацили са дипломатског стола на снајперски нишан, а новинари се нису устручавали да држе главу у торби, па је због немилосрдне теорије великих бројева неки нису извукли из исте (не рачунам вишеструко опеваног сарадника страних служби). Момо је одбацио власт да не би било крвопролића, а док Додик стиче огромну имовину кокетирајући са криминалом, Маузер је стекао попуњено гробно место због другачијих принципа. Није да политичка арена није личила на гладијаторску, није да нису страдали неки борци и лавови, али се држало правила и није се ударало испод појаса.
Било је и тада апсурдних изузетака, попут чувеног дуела Шешељ – Драшковић где су преко два сата набрајали наводне рођаке неподобне националне припадности, али то је више био изузетак него правило. А, онда су гладијаторску арену, као сценографију, заменили кечерским рингом – забавом за лаковерне, глупе и плитке. Такви су у Србија мањина – и одатле полази све гађење. Последњу јефтину представу те и такве врсте могли смо видети у Хит Твиту, са два нискобуџетна глумца убеђена да им припада холивудска сцена, иако су им и шпагети вестерни и Боливуд Ц продукција превисока лествица. Чанак, наводни промотер пристојности, финоће и те елитне друге Србије са манирима који се никада није одрекао пребијања, пиштоља, моторних санки, малолетних курви и кокаина са једне стране и Шешељ, промотер светосавске Србије, Лазаревог идеала и чојства, који се никада није одрекао књижице Дб-а, петокраке и улоге Булајићевог епизодисте који српску идеју деградира наводно је величајући. А, између и око њих, Бујица псовки, увреда, претњи, речника који се не може чути ни у свађи два сакупљача секундарних сировина пред трговином у Циганмалој и потпуно обесмишљавање свега што наводно заступају.
Два лоша кловна, навалентна и остарела, само са добром шминком, али не у циркусу, него у ударном термину тако да је Задруга образовни програм у односу на њих. А, ред иза, не мали – Сергеј са вишком недозвољених супстанци и Бабић са мањком падежа, Мартиновић “данас јесмо, сутра ко зна где смо” и кока-носиља Мариника “ни данас не знам где сам”, љубитељ подрума, али не винских Бастаћ и фараонски потомак Кркобабић.
Да, нема идеологије – али не јер ми нисмо верујући народ, него јер њима тако одговара. Време је да Вучић врати камере на гладијаторску арену. Јер ће кечери доћи главе и нама и њему.
Томо Ловрековић
