Гостујући у Тв емисији Суочавање на Новосадској телевизији први човек организације Стуб у Војводини, Михаило Јањић говорио је на актуелне политичке прилике у земљи и региону.
Аутор и водитељ емисије Бојан Панаотовић дотакао се и теме очувања културе сећања поводом недавног обележавања Новосадске рације и откривања споменика српском владару Стефану Немањи у Београду.
„Као народ имамо мноштво врлина, појединости које нас толико разликују од осталих народа, имамо богату историју, традицију, културу… али, као друштво имамо и суочавамо се са једном опаком болешћу, не мислим на ову телесну која тренутно влада читавим светом, мислим на духовну: болест заборава и незнања…
Ниједан народ, осим јеврејског, није имао тако страдалну истрију, као што је српски народ. Али ниједан је тако лако не пушта забораву и незнању као ми.
Заборавили смо своје страдање, заборавили смо своје муке, заборавили смо патњу, заборавили смо ко смо и од кога смо. Не знамо за себе“ подсетио је Јањић.
Представник организације Стуб, осврнуо се и на недавни догађај који је запалио друштвене мреже:
„Недавно је у једној телевизијској емисији гостовоао један од Епископа СПЦ где је био позван да говори на тему положаја Срба у суседној нам Хрватској. У уводној речи Владика се осврнуо на страдање нашег народа пре само неколико деценија, у чему га је прекинуо водитељ са упадицом: Хајде да се не враћамо превише у прошлост и да гледамо садашњост на шта је Владика одговорио да нам садашњост управо почива на незнању, а потврдио питањам зна ли ико у студију име бар једног страдалог Србина у Јасеновцу, на шта је настао мук.
И то је једна врло сурова реалност са којом се ми данас сучавамо.“
Гост је подсетио и на вековну страдалну историју српског народа, и том приликом запретио да нам уколико на време непочнемо да учимо и да памтимо прошлост долази тешка и трагична будућност.
„Убиће нас незнање и лака заборав.
Има ли века, деценије, године, дана у којем нисмо претрпели неко страдање или неку врсту неправду? Нема! Из дана у дан смо изложени разним врстама страдања. Па зар није страдање када вам земљотрес поруши кућу и останете на улици без било какве врсте помоћи само зато што сте Србин? Па зар није стадање када вам свакодневно краду стоку и пале сено само зато што сте Србин? Зар није страдање када вам хапсе владику и свештенство само зато што смо Срби?
Ово се није догодило у Исламској држави него у суседној „европској“ Хрватској која се и обавезала на поштовање Европске повеље о правима грађана и мањина, у суседној Северној Македонији, у нашод држави тј јужној покрајини Косову и Метохији.
Пре три године убијен је један српски политичар, док су другог исте године ко пса везаног шетали улицама. 2008. године акт безакоња, 2004. погром, 1999. злочин, 1995. опет погром…
Други светски рат : Јасеновац, Градишка, Сајмиште, Бањица, Новосадска рација…
Први светски рат изгубили смо трећину становништва, 60% мушке популације…
Балкански ратови…
Хајде да не идемо даље, већ је тешко и само набрајање…
Нисам заговорник политике мржње, презирем мржњу, морамо да смогнемо снаге и храбрости и да опростимо. Велики људи и велики народу опраштају али исто тако велики народи и велики људи незаборављају, памте и уче.“
У свом обраћању Јањић се осврнуо и на став државе по овом питању, коментаришући последњи у низу догађај свечаног откривања споменика Стефану Немањи.
„Истини за вољу, данас се много ради на култури сећања. Ево око 20 часова у Београду испред некадашње железничке станице свечано је откривен споменик Стефану Немањи. Пуно се о њему говорило претходних четири године, висина, тежина, изглед, цена… потпуно небитне ствари… битна је суштина, а то је да се држава сећа и поштује лик и дело најзначајнијег српског владара и ктитора. То је суштина.
Ипак, није довољно подићи само споменик а претходно не научити народ и друштво коме је посвећен и зашто баш њему подижемо споменик. Шта је суштина те фигуре.“
Током излагања повереник Стуба, истакао је своју улогу и улогу своје организације када је у питању ова тема:
„Култура сећања није ни само страдање, битке и ратови, култура сећања су и устанве чија је сврха постојања управо чувања те културе сећања попут Матице Српске, светиња Српске Православне Цркве, културни центри, архиви, музеји… а све смо то у великој мери занемарили.
И ту ја видим сврху постојања Стуба и свих осталих омладинских и друштвених организација, не у Европским фондовима, не у републичким и осталим буџетима, не у страним и домаћим донацијама, него у заједничком програму очувања културе сећања, чувања од заборава свих оних круцијалних ствари које се тичу опстанка и постанка нашег народа.“
Јањић је још једном закључио да се морамо из дана у дан научити како да учимо, памтимо и незаборављамо, те да је то први корак ка спречавању нових трагедија у будућности, први корак ка осваривању коначног мира и стабилности.
