Посебне јединице милиције Српске Крајине су формације које су се састојале од осам бригада, чији је задатак био да контролишу линију фронта и позадину након демобилизације јединица Територијалне одбране. Постојали су у Српској Крајини од пролећа до јесени 1992. године. Након војне реформе у Крајини распуштени су, а људство пребачено у јединице војске.

  1. јануара 1992. тзв. хрватска и Југословенска народна армија потписале су Сарајевско примирје. Даље решавање сукоба требало је да се деси на основу плана специјалног представника генералног секретара УН Сајруса Венса за мировну мисију у Југославији. Једна од тачака Венсовог плана била је демобилизација Територијалне одбране Српске Крајине и повлачење југословенских јединица са њене територије.⁣

Начелник Генералштаба СФРЈ, генерал Благое Аџић, 28. априла 1992. године издао је наређење којим се наређује реформа Територијалне одбране РСК, демобилизација њених јединица и формирање осам бригада Посебних јединица милиције. Задатак нових формација био је заштита линије фронта и контрола граница. У ствари, југословенска команда је заобишла одредбе „Венсовог плана” који је забрањивао присуство војних јединица у РСК, али је дозвољавао постојање полицијских јединица са лаким стрељачким оружјем. Према плану Југословенског Генералштаба, бригаде ПЈМ требало је да покрију РСК у случају напада тзв. хрватске војске.⁣

Формирање бригада почело је одмах по добијању наређења генерала Аџића. Планом је било предвиђено да буде завршен до 30. јуна 1992. године. Упркос Аџићевом наређењу да се бригаде потчине Министарству одбране РСК, контрола над њима је пренета на Министарство унутрашњих послова Крајине. Према речима Косте Новаковића, то је учињено како би се избегао сукоб између министарстава. За командовање бригадама, у Министарству унутрашњих послова Српске Крајине формирана је Управа ПЈМ. На њеном челу је био генерал-мајор Борисав Ђукић, који је, сходно томе, био командант ПЈМ.⁣

Бригаде су почеле са извршавањем задатака у јулу 1992. године. Према организационим структурама, бројност сваке јединице требало је да буде 3.000 људи, а у стварности је могло бити мање или више.

Неки од њих, поред стрељачког наоружања, имали су и оклопне транспортере М-60, БРДМ-2, БОВ. Учешће ових формација у непријатељствима било је ограничено на окршаје и гранатирање на линији додира. Осим тога, део људства бригада био је укључен у операцију Коридор 92 у Босни и Херцеговини, где је подржавао офанзиву Војске Републике Српске. Конкретно, из 85. бригаде и специјалне јединице из града Окучани, у операцији је у периоду јун-јул 1992. године учествовало 168 бораца, а из 79. Бригаде у борбама у Посавини учествовало је 76 бораца.

Припадници бригада обучавани су у три центра за обуку: у Книну, Слуњу и Ердуту. Бригаде су имале следећи број и распоред: 75. у Книну, 79. у Кореници, 80. у Војничу, 83. у Петрињу, 85. у Окучанима, 87. у Вуковару, 90. у Белом Манастиру, 92. у Бенковцу. Северна Далмација и Источна Славонија имале су по две бригаде, док су Лика, Кордун, Банија и Западна Славонија имале по једну.

Свака формација је имала штаб, специјални батаљон, неколико батаљона обезбеђења и гранични батаљони, разне чете и водове. Непосредна заштита границе поверена је граничним батаљонима. Сваки је имао неколико граничних чета, које су, пак, биле подељене на полицијске управе. Контролна зона сваке бригаде била је подељена на граничне секторе.