Последњи пут виђени како поздрављају заставу Југославије непосредно пре експлозије.
Разарач „Загреб“ био је понос краљевине Југославије. Реч је била о једном од три брода серије југословенских разарача класе Београд и представљао је најмодерније пловило оновремене ратне морнарице. Ипак, 17. априла 1941. ушао је у историју због нечег потпуно другог. На њему се збио неверовартни догађај и последњи велики чин отпора пре капитулације краљевине Југославије у Другом светском рату.
Након неколико дана константног бомбардовања и уласка немачких снага у Београд 12. априла, на данашњи дан 1941. године у Штабу немачке Друге армије, потписана је безусловна капитулација Југословенске краљевске војске.
У том тренутку, краљ Петар ИИ Kарађорђевић и чланови владе већ су побегли у емиграцију, а држава је раскомадана између окупаторских сила и новоформираних марионетских држава.
Ипак, пре свега тога, у Бококоторском заливу збио се догађај који је и код непријатеља изазвао дивљење, а код обичног народа наду да ће окупатор једном бити побеђен.
Официри бојног брода Kраљевске ратне морнарице Југославије Милан Спасић и Сергеј Машера потопили су, у Тиватском заливу, разарач „Загреб“ и потонули заједно с њим одбивши да изврше наређење о предаји брода италијанској морнарици после капитулације Југославије.
У тренутку избијања Априлског рата, 1941. године Спасић и Машера, другови са класе, службовали су на разарачу „Загреб“ и доживели да виде напрад непријатељске авијације на њихов брод. Ипак, „Загреб“ је био моћан брод, последње чудо ратне технике, и претрпео је само незнатна оштећења.
Разарач „Загреб“ име је добио по главном граду Бановине Хрватске. У време избијања Априлског рата 1941. године, овај брод и друга два пловила његове класе – „Београд“ и „Љубљана“, представљали су најмодерније ратне бродове Kраљевине Југославије.
Нови, већи напад на Боку Kоторску и бродове у њој извршен је 13. априла, али поново без последица.
Ипак, флота је све више губила на снази, а онда је стигло и наређење да се бродови маскирају, а посада искрца на копно. Петнаестог дана априла наређено је да се на непријатељске авионе не отвара ватра. Спасићу и Машару вероватно је још тада све постало јасно.
Дана 17. априла, стигла је вест о капитулацији Војске Kраљевине Југославије. Kада су Италијани почели да улазе у Боку Kоторску, посадама је наређено да се бродови напусте.
Али, Милан Спасић и Сергеј Машера нису имали намеру да то учине…
Разарач „Загреб“ је прво напустила посада, затим млађи официри, а око 14 часова уз брод је пристигао моторни чамац да превезе команданта, првог официра, поручнике Спасића и Машеру и једног артиљериског наредника.
Међутим, Спасић и Машера су одбили да уђу у чамац и саопштили команданту да ће разнети брод. Стављен пред свршен чин, командант се са осталима брзо удаљио.
Неколико минута касније зачула се снажна експлозија. Разарач „Загреб“, понос југословенске морнарице нестао је у трену, а у дубине Јадрана са њим су отишли и Спасић и Машера, официри који нису могли да прихвате срамни пораз и окупацију. Прича каже да су обојица последњи пут виђени како поздрављају заставу Југославије непосредно пре експлозије.
Рибари су сутрадан, у Тиватском заливу открили тело у морнаричкој униформи, за који је установљено да је леш Милана Спасића. Тело Сергеја Машере никада није пронађено.
Спасић је сахрањен 19. априла, на војничком гробљу Савини, крај Херцег Новог. На споменику је уклесано и име његовог верног друга Сергеја Машере.
Остало је забележено да се на спроводу појавио велики број грађана, морнара и њихових другова, али и вод италијанских, непријатељских војника који су, импресионирани јунаштвом и патриотизмом, дошли да одају војне почасти.
Чин двојице југословенских официра изазвао је велику пажњу светских медија. Спасић и Машера су одликовани указом Владе Kраљевине Југославије. У једној британској касарни на Малти постављена је спомен-плоча посвећена овој двојици војника, а Французи су о овом догађају снимили филм под називом „Пламен над Јадраном“ за који је сценарио написао Меша Селимовић.
Поводом тридесетогодишњице Југословенске ратне морнарице, Милан Спасић и Сергеј Машера су проглашени за народне хероје.
