На граници Краљевине Србије и Грчке, ирска Десета дивизија, састављена од око 8.000 добровољаца, покушала је да заустави читаву бугарску армију од 99.497 војника.
У славу око 1.000 палих ирских ратника који су раме уз раме са Србима ратовали против Бугара, код Дојрана и данас стоји Келтски Крст на коме пише: “У знак сећања на оне из Десете ирске дивизије који су животе дали у одбрани Србије”. Десета ирска дивизија са 8.000 бораца зауставила је, на неколико дана, на бранику Србије, читаву бугарску армију од 99.497 војника.
Србија је била пред колапсом децембра 1915. године. Нападнута од Аустроугарске, Немачке и Бугарске, држава је кренула пут голготе преко албанских планина. Премало савезника је било ту, али су уз Французе, раме уз раме са нашим војницима, ту стајали Ирци када је било најпотребније.
Бугарска је у септембру 1915, добрим делом и због очигледног неуспеха Савезника у Дарданелама, потписала споразум и ушла у рат на страни Централних сила. Бугари су покренули велику војну силу ка југу како би опколили српску војску у повлачењу.
Ирци су у Солун стигли у летњој опреми, директно након сопственог покоља код Галипоља где су ратовали у саставу британских империјалних трупа. Иако су савезници претрпели гадан пораз од Турака код Галипоља, то Ирце није спречило да у летњој опреми у новембру стигну у околину Костурина.
Цела битка за Галипоље је позната по тешким губицима на обе стране: скоро половина укупног броја ангажованих војника избачена је из строја. Од 568.000 војника употребљених на страни Антанте и 315.500 на страни Централних сила, укупни губици били су већи од 470.000 људи, од чега је око 130.000 погинуло пише на званичној Фејсбук страници књиге Гвоздени пук.
Док су Французи директно штитили српско повлачење, ирска дивизија покушала је да спречи продор Бугара кроз једини планински пролаз у Вардарској долини који је Бугарима значио отворен коридор за напад на Србе.
До самог напада бугарске војске, више од хиљаду Ираца је добило промрзлине. Али када је страшан бугарски напад почео, Ирци су јуначки бранили висораван окружену високим врховима на којима је било немогуће укопати дубљи ров због каменог терена. Ирци су данима држали линију фронта, и иако су били под снажним налетима бугарске артиљерије и пешадије, бацали су Бугаре у очај.
Дошли су да помогну Србима и стајали су часно. У првом удару борбе прса у прса погинуло је 138 Ираца из петог, даблинског батаљона. Након три дана борби, тај ирски батаљон је са 1.042 спао на 565 војника. Ништа боље нису прошле ни остале ирске јединице.
Како је у тим нападима погинуло више од 1800 француска војника, даљи отпор био је узалудан. Бугари су успели да се увуку између две савезничке војске, те је наређено француско-ирско повлачење.
Бугари су славили победу, али су Срби захваљујући Французима и Ирцима успели да се домогну обале. У славу Ираца који су се борили против Бугара, за Србију, код Дојрана и дан данас стоји келтски крст на коме пише: “У знак сећања на оне који су пали, из Десете ирске дивизије који су животе дали у одбрани Србије”. На бранику Србије, страдало је око пет хиљада ирских ратника.
