Слободан Стојановић, српски дечак из села Доња Каменица, у братуначко-зворничком крају, имао је само једанаест година када су га, једне јунске ноћи 1992. године, зверски убили муслимани под вођством ратног злочинца Насера Орића и жена-монструм Елфета Весели.
Знам да се ниси уплашио када те је Насер Орић зграбио за косу и бацио на земљу, а Елфета Весели исукала нож и…
Није те заболело док ти је одсецала руке, анђео има крила.. Ниси се уплашио краја, није га било, смрт је тог проклетог дана била презаузета, дуго се чекало на њу у српским селима више Сребренице…
Не мари, чекао си детиње мирно и послушно.
Чему је, уосталом, малено сељаче било научено него да ћутке чека док старији опосле своје?
Он тек 11 година, а „чика“ Насер и „тета“ Елфета толико старији, а она још из комшијске куће, није убадала незнанче већ оног Слободана из домаћинске породице Стојановића, који је толико пута стао пред капију да је поздрави. Ниси се плашио ножа, зашто би?!
Жалио си „тета“ Елфету, њу је био страх најплављих очију која никако да згасну и склопе се, да не види себе у њима… Дал да јој се јавиш, можда те није познала онако крвавог, без руку Можда кад заврши с прстима на ногама?! Није мали посао одсећи их детету, онолицке!
Нож дохвати по два, па где и омане, али не дрхти Слободан већ она, а опет љута на њега ко да не зна послушно комшијско дете које је толико пута отрчало да јој се нађе на капији…
Можда је завршила, шта ће анђелу ноге, има крила..? Може ли сад по свог Жућка, па да се врати оцу, мајци и сестри у збегу из којег је побегао да смакне ланац с псића и поведе га у шуму?!
Само још мало, скоро да је „тета“ Елфета опослила све што је имала, а он као толико пута притрчао да јој се нађе?!
Ма, само да није тих проклето плавих очију, лакше би „сиротој“ било, брже би опослила, ал плаветнило се не може истргнути ножем и када очи склизну у прашину и крв… Смири се, Слободане, анђеле, ено га Жућко преклан лаје, дозивате на ливаду да га потераш низ стране… Сачекај још само мало, сад ће Елфета, можда је само нож мало отупео па не може из прве да направи рез низ груди, мада и нису то велике груди, али није ни њој лако после толико посла…
Не брини, злато, знају отац и мајка где си, не касниш нигде мада ниси никад остао будан до овако ситних сати, али не мари, у комшијском си дворишту… Ето, прорезала је и груди и стомак, видиш како лако клизне нож кад мирујеш?! Шта ће анђелу трбух и прса, анђео има крила, „тета“ Елфета само нож, сине, не плаши се што је њу страх, проћи ће је, само ти умри, зора ће, ваљда им одморити… Слободане, Слобо, анђеле…јеси ли, нема на ножу више места од крви..? Само зажмури и прави се мртав док не оду, ево сад ће ти пуцати у главу, ал то не боли. Уопште!
Не јаче од уједа осе, можда и мање, видећеш, само не отварај очи да јој не задрхти рука од страха, срамота је да се одрасли људи плаше деце! Али ти си анђео, праштај, то их понајвише плаши, можеш ли само да свијеш крила док не повуче ороз, немој после да прича по селу како си био немиран, лепетао, узлетео пре него што је…
Ето, видиш, ништа! Само тане пролетело кроз главицу и готово! Ма, не брини што свиће, сад ће у тој јами мрак, ал ти си анђео, не заборави, неће ни они док су живи, а живи су и слободни! Живе твоје име и своје проклетство! И то плаветнило очију! Аман, склопи их више, мучениче мали, није пристојно зурити тако…
Не бој се, то је само земља, „опраће“ мати мајчицу и панталонице чим те нађу и откопају. Ето, јел дошао отац а није ни читава година прошла док нису пронашли јаму у којој си се скрио! Уплашио их све, анђеле, помислили да ти се нешто догодило, а ти се заиграо за Жућком по облацима… Познао те је тата, јесте! Баш на овај дан пре 23 године, и није се наљутио што немаш ни руку, ни ногу, ни прса, ни…
Није ни мајка, не брини, то што плачу и наричу није љутња, већ… Ма, не би разумео, тек си дете, схватичеш кад одрастеш! Како нећеш одрасти?! Ко ти је напричао те глупости, анђеле?! А, што се небо овако плави данас ако није од твојих очију?! Видиш, одрастао си! Што дуне лахор ако то ти не затрепериш крилима?! Видиш, одрастао си! У каквог си само анђела стасао, шта би „тета“ Елфета и „чика“ Насер рекли да те виде?!
Видиш ли ти њих?! Ено их живе твоје име и своје проклетство! Ти, нажалост, живиш заборав, анђелићу, не сећа те се Србија, али опрости нам, јер ти си анђео, а шта смо ми до фукаре која се плаши сећања на тебе колико и Елфета себе у твојим очима?! Мали си, сине, схватичеш. Ајде, пожури, ено га Жућко чак на трећем облаку, чека те, потрчи, није „тета“ Елфета одсекла теби прсте већ себи душу… Потрчи, анђеле, ено и оца и мајке, видиш да нису љути… Не секирај се за нас, ми ћемо те опет заборавити, такви су одрасли, схватићеш кад…
Михаило Меденица
