Историја нас учи да је приликом повлачења српске војске преко Албаније договор са савезницима био, да савезнички бродови сачекају Србе на Албанском приморју и пруже нужну помоћ и транспортују војску на сигурно место и припреме за контраофанзиву.
Прва група Срба, на челу са Владом и врховном командом стигла је у Скадар 6.12.1915. године. Од помоћи које су савезничке владе обећавале Србима нису нашли баш ништа.
Савезници нису испоштовали свој део договора, а Италијани који је требало да организују евакуацију Срба нису то желели да учине, јер су тврдили да су Срби мртав народ.
28. децембра Николи Пашићу уручена је изјава италијанске владе у којој је речено да српска војска не прелази реку Шкумбу, да не би ушла у сукоб са италијанском војском. Одмах је реговала руска дипломатија у Риму, али Италијани једноставно нису хтели да помогну. Према подацима српске Врховне команде, на албанску обалу стигло је око 110.000 војника и 2.350 офоцира.
Председник владе Никола Пашић је 15. јануара 1916. упутио писмо руском цару Николају II Романов тражећи помоћ.
Руски цар је обавестиои тако рећи упутио ултиматум краљу Велике Британије и председника Француске, да ако српска војска не буде спашена, Русија раскида савез са њима и повлачи се из рата. Након интервенције Руског цара, Французи су послали бродове и помоћ Србима, а Италија је дозволила да војска уђе у Валону.
Сви знамо за помоћ савезника, али горе смо навели да те помоћи и спаса за српски народ не би било да није било ултиматума руског цара Николаја.
У песми „Креће се лађа француска“ говори се да су њихове лађе преузеле српску војску и народ након преласка Албаније на Јонско море, али се нигде не говори да су то Французи урадили силом, натерани од стране Руса.
