Да ли судбина Јадранке Барјактаровић показује да се буди мека моћ Србије, или је она само изузетак који потврђује културни мазохизам многих Срба
Читам ових дана како је каријера црногорске певачице са Врачара Јадранке Барјактаровић скроз пропала због њеног скандалозног учешћа на “патриотском” скупу црногорских шовиниста одржаном 6. септембра у Подгорици. Обузета патриотским заносом, како је објашњавала свој потез, Јадранка је тада уз пратњу окупљених Монтенегрина реинтерпретирала чувене стихове Митра Мирића “не може нам нико ништа, јачи смо од судбине” заменивши реч “судбина” са “Србија”. “Ја сам Црногорка волим своје, а поштујем туђе. Они који ме знају, знају да ништа лоше нисам мислила. Међутим, ко хоће да разуме нек разуме, ко неће, нећу ником да се извињавам”, рекла је она тада показујући чудан неки начин “поштовања туђег”. То да “ништа лоше није мислила” јој сасвим верујем. Позната је она изрека да ко пева зло не мисли, па ако када Томпсон пева о Јасеновцу и Градишки старој мисли добро, зашто би са Јадранком било ишта другачије? Успут, и његове су се песме ориле тих дана Цетињем и Подгорицом. Да ли би ишта другачије било да је одлучила да се извини, или не не знам, али ових дана се појављују текстови по којим за њу “више нема посла и затворена су јој сва могућа врата”, па она размишља да се преквалификује у продавачицу “крпица”, односно да отвори бутик.
Шта је сад у свему овоме чудно? Да смо у Хрватској, на пример, све би било сасвим нормално. У ствари, чудно би било што се уопште расправља о певачкој каријери у Хрватској особе која је на неки начин увредила ту државу. Тамо чак и вероватно најбенигнијем и политички најнеактивнијем певачу којег је Балкан икада видео, Момчилу Бајагићу Бајаги, отказују концерте под притиском јавности која га сумњичи за некакав “великосрпски национализам”. Чудно је што су се кола сломила баш на њој, ако су наводи о краху њене каријере међу Србима тачни. Не мислим да она не треба да сноси последице свог избора, става и наступа. Напротив. Него се чудим зашто баш она и зашто баш због тог једног гафа, када има “уметника” који су изговарали и радили ствари много горе од ње, а у Србији им цветају руже, увек су лепо дочекани и увек одавде оду вукући кофере пуне пара.
Не мислим сад само на уметнике попут “Парног ваљка” који песмом “Кекец је слободан, ред је на нас” учествује на компилацији “Рок за Хрватску” из 1992. године захваљујући којој се Марко Перковић Томпсон прославио. Не мислим ни на “Психомодо поп” који је на истој компилацији имао песме “Хрватска мора побиједити” и “Побједа”, Јосипу Лисац, Јуру Стублића и сличне. Могло би се рећи да су и они, као и Барјактаровићева имали један “гаф” занесени некаквим патриотским набојем у одређеном тренутку. Истина, ни они се никада нису извинили због свог могућег прекршаја, али им је опроштено и радо су виђени гости међу Србима.
Чуди ме, међутим, како то да Срби опраштају, воле и примају и оне уметнике који изнова и изнова пљују по њима и омаловажавају их. Мислим, на пример, на Едина Дервишхалидовића, алијас Дина Мерлина, човека који је посвећивао песме Алији Изетбеговићу и Зеленим береткама, величао усташе и злочине над Србима, Београд називао леглом фашизма, а Србе болесницима са којима је суживот немогућ и које ће Бог уклонити пушкама, и прижељкивао да гранате падају по Београду, у чијем је кафићу у Сарајеву наводно писало “Забрањено за псе и Србе”. Чудно је, заиста, да тако велики број Срба иде на његове концерте и пуни београдску “Арену” и по неколико вечери заредом. Шта је ту у питању, не могу да разумем.
Или Емир Хаџихафизбеговић чије се представе и серије гледају по Београду и Србији, а који и даље и дан-данас упорно понавља све најгоре о Србима од тога да их назива геноцидним народом, до тога да прижељкује да Америка “тој политичкој аждаји (Србији) одсече главу” или жали што “босански муслимани нису ишли у Неготин и Краљево и тамо убијали српске мајке”.
Сад се ја питам ко је ту гори. Да ли они што толико мрзе Србе, па опет долазе овамо по награде и новац, или ми што им тај новац, награде и поштовање дајемо упркос свему задовољавајући тако ваљда неку чудновату мазохистичку потребу. Честити су ми покојни Оливер Драгојевић или Мишо Ковач који лепо имају свој став и принцип и држе их се, али ови ми представљају најгору врсту лицемерја. Посебно када га покушавају рационализовати и себи и другима попут Мерлина који каже да је “већина (Срба) болесна и да је то један од разлога због којих би требало да иде у Београд, јер болесници се обилазе”.
И онда се кола сломе на Јадранки Барјактаровић? Ако је само то, тужно ми је да се на њој сиротици иживљавамо, а да ове злотворе пуштамо и дворимо. Ако се ради о некаквом буђењу самопоштовања код Срба, буђењу некакве меке моћи захваљујући којој ће они што се огреше о овај народ морати да сносе неке последице, онда је добро, јер се морало од некуд почети.
Аутор Филип Родић