Сасвим је очекивано да водећа научна институција у једној држави буде примамљива мета за стране обавештајне службе, заинтересоване за виђења, анализе и утицај академика на најважније политичке и друге токове, па све до организовања крађе интелектуалне својине и индустријске, медицинске и друге шпијунаже. Логично је да ни САНУ није могла остати имуна на ове изазове.
Међутим, сведоци дешавања у овој институцији, од којих појединима сећања сежу и више од пола века, истичу да продор страних обавештајаца међу академике никада није био толико изражен нити погубан колико за време председниковања Владимира Костића. Додају и да је раније шпијунажа ретко када текла преко понеког академика и да су у њу најчешће били увучени чланови административног особља и нижерангирани службеници.
Насупрот томе, у последњих неколико година број академика који су врбовани, пре свега од стране највећих западних, али и неких регионалних, попут хрватске службе, нарастао је до, благо је рећи, забрињавајућих размера. Унутар САНУ тврде да је најмање оних који су пристали да постану издајници зато што осећају приврженост вредностима стране земље којој служе, већ да су главни мотиви новац и уцене због поседовања доказа о сексуалној изопачености.
На питање чија је одговорност за то највећа и ко је највише огрезао у издају, као по матрици следи недоречен, али свима јасан одговор: „риба од главе смрди“.
