Свет у 2021. години очекују бројне промене, а једна од значајнијих је свакако предстојећа промена власти у Белој кући. Долазак Џозефа Бајдена на место председника САД, уместо Доналда Трампа, многи виде као прилику за „реванш“, односно могућност да надокнаде четири „изгубљене године“ под влашћу одлазећег америчког лидера. Тако се и поставља питање: какве односе ће Бајден градити с два највећа конкурента и ривала на међународној сцени, Пекингом и Москвом.
И док једни претпостављају да ће изабрани амерички председник своју спољну политику поставити без оштре конфронтације с Кином, како је то радио Трамп, други верују да тај задатак за Бајдена неће бити лак, јер сматрају да „нормализација односа“ с Пекингом само иде наруку Кинезима, а да Америка од тога дугорочно губи. И једни и други, међутим, уверени су да ће се односи Беле куће и Кремља погоршавати, мада не узимају у обзир да простора за „захлађење“ готово да више и нема, ако се зна да практично нема области у којој се две суперсиле нису већ сукобиле.
Неписана правила „глобалног тријумвирата“
Тако добијају на значају аргументи по којима Вашингтон, одлучујући између сукобљавања с Кином и Русијом, бира конфликт с овом другом – сматрајући је слабијим противником и, самим тим, наводно лакшим залогајем. Као да се превиђа да међу глобалним лидерима нема слабих играча и да таква врста обрачуна носи све веће ризике, увлачећи у сукоб читаве регионе, па и континенте. Пресудно у оваквим односима пак јесте одабир савезника, јер је познато да актуелни „глобални тријумвират“ има своја неписана правила.
Другим речима, у релацијама између Вашингтона, Москве и Пекинга обично се двоје удружују против трећег, како би сузбијали његову хегемонију и бранили сопствене интересе, док се сви остали у свету прилагођавају овим односима и траже свој простор за деловање. На чему у Америци темеље ентузијазам да би Пекинг пристао да сруши ово „гвоздено правило“ и тиме ризиковао да остане без кључне руске подршке у будућности – вероватно у Вашингтону најбоље знају. Много је извесније да би Американцима одговарало да изолују Русију и тако је приморају да се окрене против Кине, имајући у виду да је Пекинг у овом тренутку главни амерички економски конкурент, а да је у том смислу Русија мање опасна.
Зато је тешко веровати да би Пекинг сада драстичније мењао основни вектор спољне политике, ма како „примамљиве“ биле евентуалне Бајденове понуде. Пре ће бити да ће Кина тражити тачке додира с Белом кућом, али на тај начин да још чвршће за будућност осигура стечене позиције, а не да би их угрожавала окретањем од Москве – партнера с којим већ деценијама гради дубоке односе прожете поверењем и заједничким интересима. Јер, како је недавно изјавио и руски председник Владимир Путин, Кина је једна од земаља с којима Москва нема отворених питања, а на међународном плану две силе имају практично идентичне погледе и ставове.
На крају крајева, Москва и Пекинг углавном – и све чешће – заједно гласају у свим међународним форумима, што свакако није случајно. То су фактори које Бела кућа и Стејт департмент морају узети у обзир приликом креирања „нове“ глобалне спољнополитичке стратегије, али треба разумети да брзе и радикалне промене у политици суперсила нису могуће. Зато ће ови процеси бити под највећом лупом и у будућности.
У томе су од помоћи и званични ставови водећих руководилаца ових држава, а своје виђење односа Пекинга, Москве и Вашингтона већ у првим данима 2021. године изнео је и шеф кинеске дипломатије Ванг Ји. У разговору за кинеске медије, Ванг је рекао да се односи САД и Кине налазе на раскрсници, али да би, после периода који су обележиле тешкоће, могли да се врате на прави пут. „Сада се отворила прилика да две стране отворе нови прозор наде и започну нову рунду дијалога“, нагласио је високи функционер, уз битну напомену – да је политика Вашингтона према Пекингу наштетила интересима обе земље, али и света.
Искусни дипломата, наравно, није улазио у детаље, али главна порука је јасна: Америка је крива што су односи покварени и од ње се очекују први кораци да би дијалог имао смисла. Када се ова порука рашчлани, добија се следећа формула: од Бајдена ће Кина тражити да прихвати оно што Трамп није желео. Тиме се цела прича враћа на почетак.
Руско-кинески односи издржали су искушења
Да је тако, види се и из Вангових речи да Вашингтон треба да „поштује друштвени систем и пут развоја Кине“ и да би у том случају спорови могли да буду решени. Тешко је веровати да је проблем између Кине и САД заснован на томе што Американци не признају друштвени систем Пекинга, мада су оптужбе за одсуство демократије и људских права део стандардног репертоара Запада према најмногољуднијој земљи света. Али ако су САД прихватљиви саудијски властодршци и њихов феудалистички систем, онда би некако прогутали „горку идеолошку пилулу“ и кинески комунизам – само да је Пекинг спреман да попусти о неким битнијим, материјалним питањима.
Непријатан сигнал за Американце је и управо обзнањени споразум у области инвестирања, закључен између ЕУ и Кине после седмогодишњих преговора. Уговор од кога ће највише користи имати Немачка, очито, није се превише обазирао на „друштвено уређење“ и кинески председник Си Ђинпинг може бити задовољан. Овај компромис је путоказ и за Вашингтон, али проблем за САД биће много већи. Пекинг израста у глобалног лидера, не само у економском већ – наслоњен на Москву – и у политичком смислу. Стога је мало вероватно да највећа светска суперсила може бити спремна да лако зажмури на „масовна кршења људских права и демократије“.
Несумњиво ће Американци пожелети да рачун испоставе Европи, односно Немачкој која користи трговински рат САД и Кине за своје интересе – али то носи ризик отварања новог фронта, овог пута са савезницима. И у односима према ЕУ Бајден ће поново бити у искушењу да настави „Трамповим путем“, подозревајући да је Берлин на мала врата прогурао споразум с Пекингом док је Америка била забављена собом и својим изборима.
И ту се враћамо поново на руско-кинеске односе. У поменутом интервјуу, који преноси Кинеска глобална телевизијска мрежа (ЦГТН), Ванг Ји је бираним речима говорио управо о Русији и њеном председнику Путину. Како је нагласио, у односима две земље „нема ни плафона, ни препрека“. „У 2020. години руско-кинески односи издржали су искушења, како пандемије која се дешава једном у веку, тако и глобалних изазова без преседана. При томе су они у сваком погледу достигли највиши ниво у историји“, нагласио је Ванг и подсетио да Путин и Си „воде активни дијалог“ – током прошле године имали су пет телефонских разговора и разменили неколико писама, „означавајући стратешке оријентире за стабилан развој билатералних односа“.
У дужој изјави, кинески шеф дипломатије је споменуо различите сфере сарадње две државе, посебно наглашавајући да је „2020. била година 75. годишњице победе у Другом светском рату и оснивања УН“. „Русија и Кина су удружено чувале плодове победе у Другом светском рату и радиле на очувању праведности и правосуђа на светској арени. Наше земље почеле су активније да подржавају једна другу у заштити темељних интереса и раме уз раме супротстављале се политици вођеној са позиције силе, што додатно подвлачи важност руско-кинеских односа за цео свет“, оценио је Ванг Ји.
А затим је кинески министар спољних послова изнео поенту: „За руско-кинеске односе 2021. биће посебно важна, јер две земље ступају у нову фазу развоја у којој за нас нема препрека, забрањених зона, ни плафона у погледу тога колико дубока ова сарадња може бити. Ставивши акценат на централни задатак практичне реализације узајамног разумевања између двојице лидера, наше земље користе 20-годишњицу потписивања Споразума о добросуседству, пријатељству и сарадњи да би потврдиле нашу узајамну приврженост вечном миру на узајамно корисној основи. Посматрајући једна другу као стратешки ослонац, важног дипломатског партнера и развојну могућност, обе земље ће радити на ширењу и продубљивању сарадње са још бољих полазних позиција. Заједно, Русија и Кина наставиће да буду пример добросуседства и пријатељских односа између великих држава, али и да делују као покретачка снага обнове светске економије, доприносећи глобалној стратешкој стабилности.“
Валцер „на лепом плавом Дунаву“
Тешко да би се овим речима имало много шта додати. Има, наравно, и даље оних који јавно износе оцене неповерења у искреност руско-кинеског пријатељства, али рекло би се да то чине управо страхујући од савезништва две суперсиле и прижељкујући распад ових односа. Чињеница је, међутим, да обе земље – важно је нагласити, обе – имају огромне користи од тако блиске сарадње у којој не морају да брину о намерама најближег суседа и зато могу да се озбиљно посвете решавању других задатака, баш како је рекао и Ванг Ји. Отуда је поверење, оличено у „узајамном разумевању“ двојице лидера и идеји „вечног мира“, кључна реч у руско-кинеским односима.
Не треба заборавити да су обе земље (поново) израсле у светске лидере баш у протеклих 20 година, након потписивања поменутог стратешког споразума. И баш је тешко веровати да би Путин или Си били спремни да ова достигнућа лако жртвују, на радост својих противника. Зато не треба сумњати да ће и у 2021. руски медвед и кинески змај остати у чврстом, пријатељском загрљају. Ако им се, следујући логици из новог споразума Брисела и Пекинга, и желећи још више кинеског тржишта и капитала, у овој години у њиховом великом евроазијском плесу придруже и Европљани, онда би тај другарски стисак могао да прерасте у прави валцер. На лепом плавом Дунаву…
