Књижевници величају „хероја над херојима” и „кормилара нације”. Политичари пореде оно што је он урадио са делима Бизмарка и Черчила. Сликари га сликају како као Бог силази с неба испред светог хоризонта. Безбројни уметници величају га на безбројним прославама: на Дан оружаних снага, на Дан домовинског рата, на Дан палих хероја, на Дан победе, увек постоји неки повод да се изрази захвалност „великом сину хрватског народа”. Истина, неки су ти датуми прослава сада уједињени, али Фрањо Туђман, бивши комуниста и генерал ЈНА, први председник Републике Хрватске изван Југославије, шеф партије ХДЗ, врховни командант хрватске војске, некадашњи председник „Партизана”, почасни председник свих могућих фондација и удружења и даље је отац свих Хрвата. Оно што није успео да уради фашистички вођа, србомрзац и зликовaц Анте Павелић, шеф хрватске вазалске државе по милости Хитлеровој у периоду 1941–1945. године, Туђман је окончао.
Размишљам ових дана, после 100 година од оснивања Југославије и 100 година како смо уједињени у вештачку државу Југославију, размишљам како нам је ето требало целих 100 година да схватимо како смо се заје… Што сада гласно и јасно на све стране ламентирају, после 100 година, готово сви наши историчари, доктори наука и многи академици. Који су се, наравно, родили пре 100 година и то су све и тада знали. Само нису, сироти, имали прилику да то и јавно кажу. Па су, у међувремену, позавршавали основне и средње школе, факултете и докторате у тој вештачкој држави Југославији, бавили се политиком и били чланови КПЈ, заузимали разне фотеље по угледним научним институцијама и лепо живели. И тако то целих 100 година. И сада су после 100 година одједном сви прогледали. А да врате све дипломе са жиговима те мрске државе, или су се можда школовали илегално и по шумама, или само у иностранству?
Дакле, да ли игде у свету постоји нека интелигенција, или део те елите, која прогледа после 100 година? Или је то могуће само у Србији? На сваких 100 година прогледамо? Ко да дочека следећих 100 година провиђења нека јави? Или, ко је то у некадашњој Југи први прогледао?
Нико у време Тита, мало њих после Титове смрти. Многи после 1991. године, највише њих после 100 година од дана уједињења. Рецимо да је Фрањо Туђман, код Хрвата популарни Францек, од свих активних и пензионисаних генерала ЈНА први прогледао и почео са рушењем Југославије, која је ето била велика српска заблуда. Што значи да нам је Францек помогао да прогледамо и да се ослободимо наших југословенских заблуда. Што значи да би требалo да му будемо захвални на том буђењу, које је ето било и крваво са убијеним и протераним Србима из Хрватске, али боже мој, део српске интелигенције то уопште не спомиње када говоримо о 100 година од вештачког уједињења. Односно да новији српски проблеми и трагедије не проистичу из вештачке Југославије, већ из рушења те вештачке прве и друге Југославије. Да није срушена краљевина Југославија никада не би било Јасеновца, да није срушена СФРЈ не би било егзодуса Срба из Хрватске и са Косова. Сада разматрати је ли Краљевина Србија 1918. године могла територијално другачије да се заокружи јесте питање шта би западне државе, победнице, тада подржале: етнички или историјски принцип? Или комбинацију једног и другог принципа? Начело народности владало је у Европи у првој половини 19. века и било је супротстављено начелу краљевина. Уместо Европе краљева формирала се тада Европа народа. Тешко је сада, после 100 година, са сигурношћу рећи да ли би савезници 1918. дозволили краљевини Србији да се прошири и на БиХ и на делове Далмације без обзира на снагу победоносне српске војске. Јер, Италија је била жестоко против територијалног ширења Србије на запад. Наравно да су бивши делови Аустроугарске, Словенија и Хрватска, страховали од статуса поражених у рату и да је то био и један од разлога њиховог уласка у државу СХС, а после Југославију, али свако је 1918. имао неку своју рачуницу. Српска је била најпоштенија, сви југословенски народи напокон у једној држави. Да је међу тим народима било разлика у историји, вери, култури и мотивима заједничког живота, све то стоји. Али, постоје државе у свету које чине различите вере, историје и народи, па се не распадају.
Да ли је крај југословенске историје, посебно на Балкану и што се тиче Србије, замењен сада поновним рађањем географије? Косово? Да размисле о томе критичари вештачке државе. Потпуно разумем разочараност српске интелигенције првом и другом Југославијом. Слажем се, два пропала брака и никада више било каква државноправна веза са комшијама и суседима. Али не треба сада тако сурово пуцати у леш Југославије. Она је дефинитивно мртва и сеирити, посебно после 100 година, над мртвацем није пристојно. Осим тога, ако смо живели у југословенској заблуди, а Хрвати и Туђман нас тога ослободили, да не причамо више онда о сецесији северних република. Да подигнемо Туђману споменик усред Београда. И да на њему пише: „Захвалност за будућност”…
Мирослав Лазански
