Припадам онима који сматрају да у овом тренутку никакав договор са Албанцима, њиховим менторима и било какво решење за Косово и Метохију, осим самоубиственог по нас – нису могући. Условно се може рећи да сам за замрзнути конфликт, јер у овом тренутку журба у коначно решење, по мом мишљењу, само може бити на нашу неповратну штету. Ма колико нас евроунијатски пропагандисти уверавали да се свет не мења у нашу корист, свима који ствари посматрају чињенично, а не кроз идеолошко слепило, је јасно да свет у који су они веровали да је коначан крај историје – престаје да постоји.
То не значи да опасности по нас можда нису веће него икад пре, напротив, и управо зато, поучени огромним и трагичним историјским искуством – треба да гледамо како да из глобалног метежа коначно једанпут изађемо као победници, уз минималне жртве, за разлику од неких претходних времена када смо давали несразмерно велике жртве, а фактички се испоставило да смо били поражени – најпре југословенством, а потом још гором подваријантом тог нашег првородног греха – комунизмом и титоизмом. То што сматрам да је замрзнути конфликт једина могућа опција тренутно по нас, где и немамо суштински неки избор, јер се своди на наш опстанак или нестанак као државе и народа који није само пука бесловесна маса, не значи да за све његове јавне заговорнике сматрам да су у праву, поготово не за оне који се тиме баве, или крајње дилетантски или свесно на начин само да прикупе политичке поене и упуте коју отровну жаоку ка својим политичким опонентима. Ово питање је од виталног државног и националног интереса, а идеално би било када би се све наше трагичне поделе оставиле, макар на трен, по страни. Нажалост, свесни смо да је у оваквој Србији то веома тешко, али то не значи да не треба указивати на тај најтежи, али суштински једини исправан пут.
Где греше, опет кажем, јавни заговорници замрзнутог конфликта као стратегије и коначног одговора Србије? Одбацићемо оне недобронамерне критизере, рачунамо само крајње добронамерне и стручне, који предлажу да наша стратегија и коначна верзија мора бити замрзавање конфликта. Греше само у једној ствари – замрзнути конфликт је ствар немогућности коначног решења, израз фактичког стања, али то никада није ствар нечије јавне стратегије, објаве. Ми де факто већ имамо стање замрзнутог конфликта на Косову и Метохији, и по свој прилици то ће се и наставити. Замрзнути конфликт није последица тога што смо ми прогласили да је то наше решење за наредне деценије, већ зато што ми као учествујемо у преговорима, дајемо одређене уступке, али још увек не оне неповратне и до краја, друга страна преговара са нама надајући се задовољењу својих максималистичких захтева и нашим попуштањем, пред њиховим страним патронима најпре, ма колико нас убеђивали да је питање Космета решено, или само што није – чињеница је да оно још увек није држава, да независност није неповратан процес и да је то замрзнути конфликт тренутно. Да би уопште постојали као државотворан народ и суверена држава, он то мора и о(п)стати. Али, пут до тога није начин који предлажу најжешћи заговорници таквог исхода. Много је трновитији, заобилазнији.
У преговорима, преговарачка платформа једне стране може бити, као код шиптарских сепаратиста – пуна независност, наша може бити пуна реинтеграција Космета у наш систем у даљој перспективи или покушај давања максималне могуће аутономије, али не и државности – и онда имамо удаљене и непомирљиве позиције, преговара се о многим стварима, како техничким, тако и политичким, али све док се не постигне неко коначно решење, што опет сматрамо немогућим, јер они желе само независност, а нама је и било каква независност и подела неприхватљива – онда имамо услед немогућности коначног договора, стање вечитог преговарања, или фактичког замрзавања. Ниједан замрзнути конфликт попут Кипра, Молдавије, Грузије, Украјине, Јерменије и Азербејџана или најпознатијег израелско-палестинског спора, није настао и не постоји и даље као плод нечије, макар не јавне стратегије замрзнутог конфилкта, већ је то фактичко стање услед немогућности било које стране да наметне своје крајње и коначне циљеве, па у тој пат позицији имамо статус кво, који као што видимо из свих тих примера може трајати деценијама, чак понегде и уз паралелни просперитет тог простора и минималне или никакве жртве. Проблем је што је свако поднебље прича за себе, и питање је како би на Космету то функционисало. Поготово што стране силе које држе Космет под окупацијом сматрају то питање решеним, па нас притискају, тако да се наш став у виду замрзавања и чувања статуса кво, насупрот даљим уступцима, извесно код њих перципира као наш отпор, па отуд они заиста тај конфликт могу да одмрзну. Зато, наше преговоре треба да искористимо као максимално уверавање да смо ми као за неко решење, мир и стабилност, да што је могуће дуже купујемо време, припремајући се за све могуће варијанте, па и оне одмрзавања, и да користимо то што је друга страна неразумна, не жели никакве компромисе и не испуњава чак ни оно на шта се обавезала пре пет година. У време опште релативизације свих међународних норми и договора, и када је ,,кршење правила постало правило’’ , још лакше нам је, да једног дана када нам геополитичке околности то евентуално дозволе, вратимо процес у потпуно супротном смеру и да друга страна можда изгуби све зато што није хтела никакав компромис. Но, наредне године су преломне по нас, баш у смислу потенцијалног одмрзавања тог конфиликта, који би по нас био опасан, не због шиптарских терориста, него због оних који су извршили агресију на нас 1999. Најновији талас безобзирног и систематског шиптарског насиља над Србима у покрајини, плус срамотне реакције и изјаве попут Скотове – сасвим сигурно су вид притиска на нас и минијатурна показна вежба тог евентуалног одмрзавања.
Баш због тога, замрзнути конфликт мора бити израз крајњег резултата наше виртуозности, па и политичке покварености према онима који хоће да нас вечито разграђују, резултат наше перфидије, где ми као хоћемо нешто скроз друго, компромис, који друга страна наравно неће, и да вечито преговарамо док смо овако слаби, али никада не смемо да дамо што се дати не сме – попут поделе Космета или столице у УН. Јавни заговорници замрзнутог конфликта греше само у томе, што игноришу политичке реалности и то како свет сада функционише, па мисле да је могуће то тако у овом тренутку јавно рећи и да то успе. Замрзнути конфликт треба да буде наша тајна стратегија и тренутни циљ, али да он испадне као последица стања које ми нисмо хтели, а не да ми то јавно кажемо. Као да би се господари живота и судбине на овим просторима сагласили кад би ми обзнанили реченицу- ми замрзавамо конфликт! Мало незамисливо, зар не?
Замрзнути конфликт може бити само плод тајне стратегије и унутрашњег дијалога аналитичких тимова, који би разрадили путеве доласка до тог исхода, а никако не може бити крајњи резултат јавног унутрашњег дијалога, после кога би Србија транспарентно обзнанила свету, да она ето замрзава конфликт, јер чека боље време. То се просто тако не ради, и тај ко мисли да то тако функционише у овим околностима, чак иако има најбољу могућу намеру је политички дилетант. Надамо се, да упадљиво честе јавне изјаве председника против замрзнутог конфликта, насупрот огромној већини у Србији, долазе из разлога из којих ми мислимо да долазе и чему се надамо. Надамо се да је то плод његовог огромног политичког искуства, па у неку руку и умећа. Опасност само може бити у томе, што се и наши непријатељи, страни ментори шиптарских терориста најпре, изузетно озбиљно баве својим послом, па и они могу итекако да наслуте многе ствари. При том, када су сурови и експлицитни у својим ултиматумима, њих ни не занима шта и како, већ само да им се испоручи резултат. Тако, да у том смислу, све се своди на одлагање сукоба и куповину времена, ако они одлуче да своје циљеве почну да спроводе брутално и до краја. Но, и куповина времена, и причање једног, а рађење другог, је свакако мање лоше од наивности оних који би јавно свету објавили да смо замрзли конфликт и да је што се нас тиче то то у наредним деценијама. Као да смо у позицији да бирамо и да се само ми питамо за то. Дакле, за замрзнути конфликт, али на један макијавелистички начин. О оним дефетистичким и песимистичним прогнозама, које слуте на најгоре, не желимо ни да размишљамо!
Урош Николић
