Генерал Николас Картер, начелник Генералштаба Велике Британије, сматра да Русија покушава да укључи низ афричких држава у своју сферу утицаја. Он предлаже да Британија, војном помоћи земљама у развоју и учешћем у стабилизацији прилика на њиховој територији, допринесе да се оне „више оријентишу ка Западу“.
Његовом предлогу слања британских војних стручњака у Нигерију, како би помогли властима у борби против „Боко харама“, претходиле су жалбе првих људи Пентагона на повећање утицаја Русије и Кине у Африци, који је „претња америчким националним интересима“.
Закашњење и страх
Драган Милосављевић, некадашњи дописник Танјуга из Африке, каже да су ове реакције са Запада заправо знак — да су Американци и Британци јако уплашени и да касне.
Он објашњава да је Кина већ 70-тих година прошлог века намирисала Африку као потенцијални регион од великог значаја, где ће, пре свега, испробати своју технологију, која је претходила Путу свиле.
„Кључ је у томе што Кина не наступа неоколонијално, већ под геслом — ’хајде сарађујте са нама, тако да имају користи и једна и друга страна‘“, објашњава Милосављевић.
„Подразумева се да ће већу корист имати онај који је јачи и већи, конкретно Кина, али то није неоколонијални, или нови робовласнички однос, који су установиле Демократе са Клинтоновима и неолиберализам, већ је то један вид сарадње, у коме се онемогућавају Владе неразвијених земаља трећег света, које су мање-више све склоне корупцији, да добијају кеш на руке, него се праве такви уговори, где се обезбеђује да новац оде у развој, а да те пројекте изводе кинеске компаније“, каже Милосављевић.
Преспавана епоха
Политички аналитичар из Москве Владимир Кирејев каже да је, поред Велике Британије и САД, целу историјску епоху преспавала и Француска, која је такође имала велики утицај на „црном континенту“.
„Кина и Русија су, буквално у последњих неколико година, преузеле Африку Американцима и Европљанима испред носа“, каже он.
„Кинези су у Африку ушли путем директних инвестиција, које не укључују политичке аспекте унутрашњег уређења афричких земаља, док је Русија то учинила на још ’елегантнији начин‘, уз минималне трошкове. То је успела уз помоћ политичких технологија, решавањем унутрашњих и спољних проблема афричких земаља и укључивањем војних, цивилних и техничких стручњака“, објашњава Кирејев.
Изгубљен компас
Коментаришући својеврсно партнерство Кине и Русије у Африци, Милосављевић подсећа да две силе нису увек биле на истом курсу када је у питању улагање у овај континент.
„Раду на ’заједничком послу‘ допринео је управо притисак са Запада, али и промене у тим земљама“, објашњава Милосављевић.
„Са Путином и Сијем су схватили да имају заједнички интерес — да се одбране од Америке, која је изгубила компас, па се понаша као слон у стакларској радњи. Дакле — после Кине, и Русија се враћа на афрички континент. Али не више као у време СССР-а, када су Руси покушавали да финансирају социјалистичке моделе. Русија се сада враћа преко Сирије, односно Либије, на неки начин прихватајући кинески модел финансирања, али кроз обострано корисну сарадњу“, објашњава.
А зашто је Африка данас толико важна?
Реч је о континенту који се најбрже развија у погледу броја становника, иако је глобални привредни раст у застоју. У тим условима Африка постаје један од кључних региона на више поља истовремено.
„Прво — реч је о огромној количини ресурса, које локални политички режими и привреда никако не могу да искористе“, каже Кирејев.
„Други разлог за интересовање је тржиште, које је у порасту. Иако је реч о једном од најсиромашнијих делова света, продаја расте због раста броја становника и њиховог животног стандарда. Следећи аспект је чињеница да је реч о континенту, а то значи да присуство војних база на њему омогућава да се успостави контрола над саобраћајним токовима ка другим деловима света, као и над војно-стратешким позорницама дејстава“, истиче Кирејев.
„У Нигерији живи тип Африканца који је доста непријатан Западу. То су врло робусни и поносни људи који се не стиде своје боје коже и који ће бити идеални партнери за продор и руског и кинсеког утицаја“, каже Милосављевић.
Дакле, Африка је последња територија коју савремене индустријске економије могу да освоје и искористе. Милосављевић подсећа да су Кинези почели од градње путева и стадиона, пре 20 и више година, а касније су, у развоју технологије, „скинули“ управо америчке патенте, допунили их, претворили у своју нову моћ и понудили Африци, али да обе стране имају корист.
„Тај модел се показао као врло плодотворан, почевши од Еритреје, преко Конга, доспео је и до Нигерије, и није ни мало чудно што бивша и најискуснија колонијална велесила, Британија, сада покушава да спречи неки, за њу, нежељени развој догађаја у Нигерији. Оно што је јако важно је што у тој земљи живи тип Африканца који је доста непријатан Западу. То су врло робусни и поносни људи, који се не стиде своје боје коже и који ће бити идеални партнери за продор и руског и кинеског утицаја. А то је огромна земља по броју становника, можда трећа у Африци, а по потенцијалу и богатству нафтом је међу првима“, закључује Милосављевић.
На 30 милиона квадратних километара „континента будућности“ крије се више од 30 одсто светских резерви природних, пре свега, рудних ресурса. Предвиђа се да ће Африка до 2050. године имати 2,4 милијарде становника, који ће бити млади, а то значи и изузетно велики радни потенцијал, јефтину радну снагу и све веће потрошачко друштво.
