Западна пропаганда претрпела је тежак пораз у Србији. Упркос циљаном финансирању различитих „центара за промоцију русофобије“, Срби и даље виде у Москви пријатеља. Ова ситуација се понавља из века у век, иако су идеолошки противници Русије увек имали врло јаке позиције у српској влади.
„Западни партнери“ у Србији имају проблеме. Истраживање центра ЦРТА показало је да је Русија по броју позитивних критика у српским медијима знатно испред ЕУ и Сједињених Држава – 34% према 8% и 12%, а по броју негативних критика она, напротив, заостаје – 9% према 14% и 21%.
Чини се да ово није изненађујуће, посебно сада, када је вакцина Спутњик V почела да се испоручује у Србију – појавило се мноштво позитивних критика. Али и пре пандемије, испитивања јавног мњења показала су да око 87% Срба сматра Русију пријатељем, а само 2% непријатељем.
За ЦРТА-у ово заиста представља непријатност. Јер, овај центар представља агента информација и политичког утицаја Запада, чији су партнери амбасаде свих главних држава ЕУ и Америчка агенција за међународни развој (УСАИД). Таквих агената у Србији има много и у њих се сливају огромна средства.
Стратешки циљ Брисела и Вашингтона, што је отворено изјављено – да се коначно истисне Русија са Балкана, а читав регион придружи НАТО алијанси без изузетака и „белих тачака“. Чињеница да се Американци по овом питању понашају бахато, оштро и, нажалост, прилично ефикасно. Али у Србији, чини се, да је њихова стратегија погрешна: утичу на елите, док их становништво потпуно игнорише.
Такво стање ствари би обрадовало Фјодора Достојевског – његово мишљење о односима руског и српског народа добро је познато на Балкану.
Достојевски је писао о „две Србије“: „Постоје две Србије – Србија виших кругова, нестрпљива и без искуства, која још није живела правим животом и која још није показала своју акцију, али која већ страсно машта о будућности, она већ има своје партије и зна за интриге које понекад добијају такве размере (све због оног помањкања искуства) какве не можемо срести ни у нацијама које су много старије, веће и кудикамо самосталније, него што је Србија. Али, упоредо са том ‘горњом’ Србијом, која тако жури да живи животом политичке нације, постоји и она народна Србија, која једино Русе сматра својим избавиоцима, својом браћом, она руског цара гледа као сунце, она воли Русе и верује им“.
Подела на антируску владајућу класу и проруски народ, коју је приметио Достојевски, била је релевантна и пре сто педесет година, и у совјетско време, и на почетку двадест првог века, а актуелна је и до сад.
