Аутор: Владимир КРШЉАНИН, потпредседник Међународне словенске академије, виши саветник у МСП Србије
НОВИ свет, то јест праведни мултиполарни систем, то јест заједница заједничке судбине човечанства…
У првом реду носиоци христољубивог човекољубља, па и сви истински хуманисти кроз векове, прижељкивали су праведан свет. И стваралачки и пожртвовано настојали да га остваре.
Ми данас видимо да су људска научна достигнућа у стању да свима, у добро организованој заједници човечанства, обезбеде достојанствен живот, љубав и самоостварење. Предуслов за то је стварна равноправност суверених држава, односно доследно поштовање међународног права насталог после Другог светског рата.
Данас је очигледно да олигархија која влада водећим западним земљама под маском демократије, није искрено прихватила тековине победе над фашизмом и да је спремна да зарад очувања своје светске доминације погази све правне и моралне норме.
Данас се највећа достигнућа човечанства, укључујући она која су свету подарили западни ствараоци, највише поштују у Русији и Кини. А свуда више него на Западу.
Западна олигархија засад показује тоталну неспособност или неспремност да учи из достигнућа и позитивних искустава других. Заправо, постаје јасно да њен циљ и није добробит својих народа.
Њени искључиви циљеви су очување сопствене светске доминације и избегавање казне за десетине милиона убијених у ратовима широм света и небројене друге злочине.
Наша ера је препуна страдања, али и свесних, спасоносних и надахњујућих жртвовања.
Обиловала су им прва три века апостолске заједнице, али и драматични 20. век. То су периоди који јасно показују да су духовно-моралне вредности извор највеће снаге и да је њихове носиоце немогуће победити. А ми сами, Русија и Кина, никоме не претимо, свима нудимо сарадњу, а не конфронтацију, свесни да је сарадња основ људске креативности и безграничних достигнућа.
У свету не само да има места за све, него ће човечанство у заједници свеопште сарадње бити најуспешније.
У таквом свету нема места једино за тоталну себичност владајуће западне олигархије. И зато она, као и увек, по систему „завади па владај“ потпирује свеопшти рат, иако је и сама свесна да нема реалних изгледа на велики успех, а надајући се да ће „на свом терену“ – терену конфронтације, насиља, интрига и обмана, ако не победити, а оно бар донекле поправити свој положај.
Јер, на сцену ступа Нови свет. Русија и Кина су у сваком погледу успешније и јаче од Запада, а највећа предност им је на духовно-моралном плану.
Ратови, убијања и понижавања људи ће бити забрањени. Као и владање помоћу корупције, саркастично названо „демократија“.
Још 2020. познати руски политолог Сергеј Караганов је констатовао: «Одузевши САД и Западу војну супериорност, на чијој основи се заснивала њихова петстогодишња доминација у политици, економији и култури, ми смо ослободили свет, створили услове да народи и државе слободно бирају свој пут.»
Отуда и садашња украјинска перипетија, која не може ни да заустави, ни да промени историју, која је већ наступила.
Западна олигархија сада води Други европски рат после Другог светског, који је истовремено и Први светски хибридни рат.
Први европски рат је вођен директно против Србије, а Други – истог типа, води се индиректно против Русије. У међувремену је западна олигархијска диктатура извршила огромне униполарне злочине у Авганистану, Ираку и Либији. Али, већ у Сирији је била руском војно-политичком силом спречена да учини огроман злочин и зато је тада, 2014. године, покренула последње средство које је имала у резерви – украјинску паклену машину.
Русија је тада поступила и принципијелно и мудро, дошавши у позицију да њен данашњи изнуђени реванш буде неодољив.
Истовремено увиђамо да је владајућа западна олигархија била дубоко неискрена у свим великим питањима Првог и Другог светског рата. Ипак, тековине Другог ће бити очуване, јер тако хоће Русија и Кина, а за Запад је последњи час да се томе прилагоди, да не би био осуђен као носилац новог фашизма.
Србија је весник Новог света, који предводе Русија и Кина. После два века обнављања своје државности, које јој је омогућила Русија, али које се одвијало у западном културно-привредном и правном миљеу, можемо да захвалимо својој вери и Божјој промисли што смо и даље на правој страни историје и што смо нада за целу Европу (а о Балкану да и не говоримо).
Зато све наше интелектуалне и стваралачке способности данас морамо усмерити ка једном циљу: како да што пре и што потпуније материјализујемо своје духовно братство са Русијом.
Управо то је пут Србије до почасног места у Новом свету – БРИКС-у, ШОС-у, Великој Евроазији, али и до улоге кључног фактора мира и повезивања на Балкану и у Европи.
Ове велике промене у свету не смемо да не схватимо на време, поготову јер смо им и сами допринели.
А хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој? – питао би Бранко Миљковић.
То зависи од нас. Ако Бог да, доживећемо одговор на то питање.
(Факти)