Свака нова рунда америчких тарифа и рестриктивних мера не само да изазива финансијску кризу у санкционисаним земљама, већ ствара нове стратешке савезе управо у нападнутим земљама.
САД су покренуле тарифни рат са Кином, а Јапан и Немачка су искористили прилику да обезбеде веће учешће у најбрже растућем тржишту путних аутомобила на свету.
Вашингтон је наметнуо санкције Турској, а Немачка је већ најавила да ће пружити економску помоћ Анкари, док ће кинеске банке такође пружити зајмове од више милијарди долара овој османској земљи.
Амерички председник Доналд Трамп је осудио немачку канцеларку Ангелу Меркел због планова о куповини руског природног гаса кроз гасовод Северни ток 2, а неколико дана касније на самиту између Меркелове и руског председника Владмира Путиана, договорен је и споразум о гасоводу, као и пакт за помоћ обнови Сирије у сарадњи са Русијом.
САД су наметнуле економске санкције Ирану, а западне осигуравајуће компаније су престале са осигуравањем нафтног траспорта тамо. Као одговор на то, Кина је одлучила да користи иранке танкере са иранским осигурањем за своју куповину горива из те земље.
Немачки министар спољних послова Хеико Мас је у јулу истакао да Европа “неће бити застрашена од стране председника Трампа.“ Шеф немачке дипломатије је предложио нови систем међународног плаћања независно од долара, нови систем међубанкарских трансфера и Европски монетарни фонд како би заштитили европске компаније од америчких санкција. Он је такође предложио увођење дигиталног пореза америчким компанијама које послују преко интернета.
Међутим, Масов “манифест“ су за сада само речи, каже економиста Дејвид П. Голдман за Асиа Тимес. Према његовим речима, то је зато што европске компаније не желе да тестирају америчку одлучност када су у питању санкције против Ирана или Русије.
Међутим, на дужи рок, значајне промене у обрасцима инвестиција као одговор на нову америчку асертивност ће вероватно подржати евроазијске амбиције Кине, напомиње Голдман. Наравно, Пекинг је спреман да отвори своја тржишта Бриселу и Токију, главним конкурентима САД-а, у замену за њихову помоћ током трговинског рата.
Европски и кинески одговор на турску финансијску кризу, која траје и погоршава се америчким санкцијама, показује колико се брзо економски савези мењају.
Уместо да тражи помоћ од Међународног монетарног фонда (ММФ), Ердоган тражи нове пријатеље. Катар се обавезао да ће уложити 15 милијарди долара у пројекте и економске инвестиције у Турској.
Штавише, више је вероватно да ће Кина такође учествовати у плановима опоравка турске економије, наглашава Голдман. Према кинеском финансијском медију Тхе Ассет, “економска криза у Турској приморава предеседника Реџепа Тајипа Ердогана да потражи финансијску помоћ, остављајући отворена врата за Кину да искористи прилику да убрза своје амбиције за Иницијативу Један појас, Пут свиле у регону.“
Према речима економисте, ништа од овога није изненађујуће: емират плаћа Турској за политичку заштиту, а азијски гигант је Турску увек сматрао западним врхом њиховог евроазијског логистичког ланца.
Изненађење је дошло из Берлина, где влада Меркелове разматра идеју финансијске подршке Турској у замену за сарадњу Анкаре у управљању сиријском избегличком кризом и другим питањима.
Немачка је, у теорији, савезник САД-а, а Вашингтон је у потпуном сукобу са Турском због затварања америчког пастора, између осталог. Међутим, Берлин је одлучио да искористи ургентне економске потребе Турске да прогура свој програм на рачун свог савеза са Вашингтоном.
