Некада уз ватру огњишта, по заласку сунца, а данас као прича пред спавање, преноси се београдска легенда о огромном злом змају из Жаркова који је терорисао људе.
Мит приповеда о његовој власници баба Јули, храбром витезу Жарку и страшној борби која је храброг оклопника пребацила у легенду, а његово име наденула читавом крају – Жарково.
Страх и трепет
Прича каже да је страшни змај харао је насељем у подножју брда на коме је живела баба Јула (по њој је и само брдо прозвано). Старица је тражила да јој мештани доносе дарове и гарантују своју послушност, а након што су одбили, послала је свог змаја на њих.
Чудовиште је прво кружило над селом, а затим се спуштало и, у бришућем лету, бљувало ватру, спаљивало куће и убијало људе. Терор је трајао и трајао, а разљућена баба Јула није показивала намеру да опозове свог љубимца упркос молбама напаћених људи. Пркосили су јој и желела је да за то плате.
Очајни, сељаци су се потражили и пронашли помоћ – храброг витеза Жарка.
Борба је била љута. Почела је изјутра и трајала до заласка сунца. Изморен, без коња који је часно пао у борби против немани, Жарко је скупио мало снаге које му је преостало и успео да зарије копље у срце огромне але.
Уз страховит тресак, беживотно тело змаја се сручило на земљу. Тамо где му је глава пала, мештани су назвали Змајевац, место где је реп завршио назван је Репиште, онде где је змајева крв отекла наденуто је име Беле воде.
Оставши без свог ослонца, баба Јула је побегла, а витезово име остало је слављено за навек.
Исто име друга прича
Насупрот овој легенди, документовани трагови говоре о томе да је Жарково добило име извесном промићуру, односно надзорнику, Жарку који је овај део територије држао под својом контролом.
Наиме, његово име се помиње у турским пореским дефтерима из 1523. године. Како се каже, Турци су место по њему прозвали Жарково село, па име остаде до данас.
Ко је била права баба Јула?
Баба Јула је живела у време Првог српског устанка и била велики родољуб и борац. Помагала је устаницима у борби против Турака, а њена улога била је веома значајна по питању тактике.
Наиме, једне ноћи Турци изненада нападоше српске устанике који су били код баба Јуле у кући на врху брда.
Како би им спасила главе, баба Јула се досети да, уз помоћ неколицине устаника, запали пањеве које су били извађени из земље док је крчена шума, и пусти их на Турке низ косину. То збуни нападаче и даде времена устаницима да се приберу и организују успешну одбрану.
Е сад, да ли су запаљени пањеви и бистра баба Јула кроз време претворени у легенду о змају, или је заиста некаква ала харала Жарковом, остаје на вама да просудите.
Иван Радојичић
