Историчар Момчило Павловић о тренутној ситуацији у Црној Гори.
Српска православна црква старија је од црногорске државе, а границе српског православља шире су од простора бивше Југославије, па и Балкана, каже историчар Момчило Павловић, уз оцену да Мило Ðукановић и његови следбеници манипулишу историјским аргументима и ревидирају историјске одлуке у покушају да створе „‘црногорославље“.
Павловић каже да правно уређење односа између цркве и државе није питање којим треба да се бави председник државе, што је у овом случају Мило Ðукановић, и додаје да власт у Подгорици води перманентну антисрпску политику са тенденцијом да се „одсрбе“припадници српског народа у Црној Гори.
Тежња ка стварању „црногорославља“, о којој је писао још Секула Дрљевић, траје од тренутка када, према оцени Павловића, Ðукановић није успео да направи политичку каријеру у Београду, а сада је, каже, „појачана“ ударом на СПЦ коју је црногорски председник у више наврата означио као „последњи стуб великосрпства“.
- СПЦ на тим просторима није од јуче, старија је од црногорске државе, а посебно од комунистичког модела стварања црногорске нације и државе. Ма какве границе и државни оквири постојали, светиње у Црној Гори, Северној Македонији или на KиМ су духовна и материјална баштина СПЦ – каже Павловић.
Kао спорну види аргументацију Ðукановића да је СПЦ од 1986.до 2000.године бесправно отуђила имовину црногорске државе у периоду када Црна Гора покушава да установи свој катастар.
- То је период када Црном Гором, углавном, суверено влада Мило Ðукановић и када је помоћу авио снимака извршен упис у катастар непокретности. Да ли тај регистар важи само за СПЦ или је општи – пита Павловић , а као један од спорних примера уписа имовине у катастар црногорске државе спомиње дворац краљице Марије Kарађорђевић у Милочеру који, како каже, није изграђен од државног новца, већ од мираза који је донела када се 1922.године удала за краља Александра.
Павловић оцењује да „изазивачко“ манипулисање историјом не пружа довољно аргумената Ðукановићу, већ да иде у прилог СПЦ подсећајући да је Црна Гора до 19.века била теократска држава на чијем је челу био владика.
- Нико не спори да је Црна Гора држава и да може да дефинише своје државне циљеве, али је спорна перманента политика “одсрбљавања“ оних који не желе да буду нови Црногорци, а којима се отима идентитет и који се због свог осећања сматрају грађанима другог реда у Црној Гори – каже историчар.
Kао кључну манипулацију историјским аргументима види покушај Ðукановићеве власти да ревидира историју и укине раније донете историјске одлуке, попут одлуке црногорске скупштине да се 1.децембра 1918.године присаједини Србији.
Тај датум, каже, за данашњу Црну Гору уопште није битан, а српска војска се оптужује да је окупирала Црну Гору што, истиче Паловић, није историјска чињеница.
- Није било ниједне битке у којој су Црногорци пружили српској војсци, већ су, напротив, из Kотора и других места, стизале молбе да што војска што пре дође – каже Павловић.
Додаје да 1920. коју Ðукановић, такође, спомиње као годину до које је црквена имовина била у државној својини, нема везе са Црном Гором, већ да су тада уређени односи између СПЦ и Васељенске патријаршије око одређених канонских права.
Павловић каже да је тешко прогнозирати у ком правцу ће се одвијати протести у Црној Гори, али да њихова масовност говори о вољи народа која, како каже, мора да се узме у обзир.
Уверен је да су Ðукановић и „међународни спонзори“ његове политике свесни ситуације и истиче да питање око имовине треба решити дијалогом, а спорни закон заменити општим актом који би се, истиче историчар, односио на све верске заједнице, не само на СПЦ.
- Србија у овој ситуацији нема велики потенцијал и била би оптужена да се меша у унутрашње ствари Црне Горе, али мора да води рачуна о српству ма где се оно налазило и желело да искаже свој идентитет, па и у Црној Гори – закључује Павловић.
