Звучи чудно али до скоро о раду архитекте Александра Бугарског, чија су дела зграде Народног позоришта и здање Старог двора у којој се данас налази Скупштина града Београда које спадају у врх српске архитектуре, није се знало скоро ништа!? Зато ми је књига Дивне Ђурић-Замоло ”Градитељи Београда 1815 – 1914” коју је 2011. године издао Музеј града Београда била толико интересантна.
Александар Бугарски, чијим се здањима и данас поносимо 130 година после његове смрти, родио се 1835. године у Мађарској. Његов отац, инжењер Јован Бугарски, 1840. године долази у Србију заједно са стотинама образованих пречанских Срба како би помогао младу српску државу која се осамостаљивала после вековне турске власти. Две године касније Јован постаје српски држављанин али је после промене династије и хајке која се повела у Србији повела против ”немчкара” односно Срба који су дошли из Аустрије морао да напусти своју нову домовину. Преселио се у Нови Сад где његов син Александар завршава основну и средњу школу. Бугарски је факултет завршио у Будимпешти да би 1867. године дошао у Београд у коме остаје до смрти. Занимљиво је да је, иако архитекта, до краја свог живота радио као државни службеник у Министарству грађевина. Одмах пошто је дошао у Србију и апослио се у Министарству, као инжењер III класе, добио је задатак да адаптира привремену позоришну салу за Народно позориште до изградње нове зграде. Посао је урадио тако добро да му је одмах поверен задатак да пројектује нову зграду Народног позоришта. Убрзо је добио стално запослење у Министарству и 1878. године постаје инжењер I класе. Четири година касније прелази у Архитектонско одељење Министарства грађевина где остаје до смрти.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Позоришни одбор за изградњу Народног позоришта одредио је 1867. године младог српског ахитекту, тек простиглог из Будимпеште, Александра Бугарског да адаптира простор за привремени простор за рад позоришта до изградња нове зграде. Изабрао је салу кафане ”Енглеска краљица” у Космајској 51. Бугарски је радове завршио до октобра исте годије и стекао симпатије Позоришног одбора који му је поверио да пројектује зграду Народног позоришта. Била је то храбра одлука Одбора је Бугарски је имао 32 године и био је непознат архитекта чак и у Србији. Ипак, постоји можда још један разлог зашто је изабран млади Бугарски. Он овај посао није радио приватно већ као службеник Министарства грађевина за плату службеника. Како Позоришни одбор није имао довољно новца за подизање зграде нашли су начин да уштеде на архитекти тако што су се определили за младог, талентованог и образованог у инистранству кога је платила држава. Бугарски је посао урадио одлично да га је Позоришни одбор предложио за посебну награду Владе. Занимљиво је да је Влада одбила овај предлог за који се залагао министар просвете јер је сматрала да је довољно што је радио за плату. Ипак, изградња Народног позоришта прославила је Бугарског па не само да је постао члан Српског ученог друштва 1869. године већ је добио многе приватне послове. У време када је Народно позориште грађено, Београд, који су тек напустили турски војници и њихов паша, имао је око 25 хиљада становника. Зато је изградња зграде позоришта површине око хиљаду метара квадратних на четири спрата била атракција за тадашњи град. Било је ту и симболике јер изградња храма уметности на месту где се вековима налазила Стамбол капија на којој су турски окупатори истицали главе убијених Срба значила раскид Србије са турским временима и европеизацију Београда. Камен темељац за зграду освећен је 18. августа 1868. године да би прва позоришна представа била одиграна, 14 месеци касније на Светог Луку.
Десетак година касније сада већ познати српски архитекта Александар Бугарски добија задатак да пројектује репрезентативну зграду српског двора на месту где се налазио приземни Мали дворац на углу данашњих улица Краља Милана и Драгослава Јовановића. Камен темељац за Двор освећен је 12. јануара 1881. године да би зграда била завршена 1884. године. Неки историчари тврдили су да је зграду завршио архитекта Јован Илкић. Ипак, за то нема доказа тим пре што је Бугарски остао у државној служби још шест година. Двор је био познат застакљеном холу у којој се налазила стаклена башта и масивне храстове степенице које су водиле на први спрат. Те степенице су касније уништене и током последње реконструкције Двора, после Другог светског рата никада нису обновљене. Велика дворана за пријеме и балове била је прва таква у Беоограду а и данас је једна од најрепрезентативнијих у нашем граду. На странце је посебно остављала утисак библиотека са десет хиљада књига као и дворска капела која се налазила према данашњем Булевару краља Александра. И данас у крову те зграде постоји систем за хлађење, стар 137 година, који је радио тако што су током лета доносили лед са планина који је хладио ваздух. Сва унутрашња опрема Двора купована је у Бечу.
Тек недавно откривен је документ у коме је сам Александар Бугарски осим ових, најпознатијих, зграда пројектовао ”укупно 126 јавних и приватних зграда међу којима четвртаест већих, једну гробну капелу и једну дворску шталу”. Сазнало се да је Бугарски творац првог пројекта за уређење парка на Калемегдану. Пројектовао је познату Кораћеву кућу у Херцеговачкој улици за коју не знамо ни како је изгледала, хотел ”Босна” који је касније адаптиран и преуређиван али зграду Црвеног крста од које је изграђено само приземље. Позната је кућа апотекара Делинија на Зеленом венцу 14 која је вероватно његово прво дело у Београду. Бугарски је пројектовао познату Месаровићеву кућу у Кнез Михајловој 18. Пројектовао је и кућу Радована Барловца у Кнез Михајловој 40, Панђелину кућу у Кнез Михајловој 37 као и кућу Лазара Трифковића (касније Крсмановићева кућа) у Карађорђевој улици на месту где је тридесетих година двадесетог века изграђен стуб за мост краља Александра, данас Бранков мост.
Александар Бугарски није нам оставио само најрепрезентативнија здања, као што су Народни позориште и Стари двор, већ је његов рад доказ убрзане европиезације Београда и његовог раскида са турском прошлошћу. Зато је рад Дивне Ђурић-Замоло од посебног значаја јер чува од заборава не само Бугарског већ и многе друге архитекте који су стварали наш Београд.