Део јавности оправдано је узбуњен, БИА је објавила да су неки појединци, неки политичари и неке невладине организације у Србији у неовлашћеним контактима с „инофактором”. То „инофактор” вам је стари назив из времена СФРЈ, назив који обухвата стране амбасаде, стране обавештајне службе, стране политичаре…
Дакле, у лепези дружења са странцима, ако сте неко и нешто у Србији, имате неовлашћени контакт с инофактором и овлашћени контакт. Овлашћени контакт јесте ситуација када ми инофактору желимо да наместимо игру, односно подвалимо податке преко једног од нас који као ради за њих, а заправо ради за нас. То је врло суптилна игра, јер треба пажљиво мотрити када онај који ради за нас, а тобоже ради за њих, стварно и почне да ради за њих, односно за себе.
Пре више година супруга војног аташеа једне велике западне државе, чланице НАТО-а, волела је да излази по фенси местима у Београду. Наравно, то није промакло будним очима наших војних служби и одмах је ангажован један млади поручник да се заљуби у њу. Планула је обострана љубав, уследили су ручкови и вечере по хотелима и мотелима, поручник се трудио да оправда поверење и државе и службе, његова нова пријатељица била је одушевљена, а служба је све детаљно снимала и бележила.
После три месеца мукотрпног и вредног рада и службе и поручника, један од шефова службе позвао је супругу војног аташеа на ручак и предложио јој да сними неке документе из сефа њеног супруга. На њено питање зашто би она то учинила, наш је официр извадио из коверте снимке „дружења” по хотелима и мотелима. Госпођа се почела грохотом смејати и нашем забезекнутом официру објаснила да њен супруг обожава да гледа њене снимке „дружења”…
Србија је земља чудеса када је у питању обавештајни рат. Који траје, који на овим просторима, заправо, никада није ни престао. Један наш опозициони политичар је после сваког свог боравка у иностранству телефоном звао америчку амбасаду да им поднесе извештај шта је тамо радио и са ким се све сретао. Ови из амбасаде су у прво време мислили да их провоцира, па после да је можда луд, да би му на крају рекли да све што он жели да им исприча, они већ знају. Колико пута је походио америчку амбасаду погледајте на „Викиликсу”…
Пре две године у једном друштву подофицира наше војске упознао сам заставника, нека се овде зове Ђура, који је радио на једном нашем стратегијском војном објекту и истовремено био је члан војног синдиката. Друштво око Ђуре шалило се са Ђуром да стално иде на ручак са помоћником војног аташеа САД у Београду. Заставник Ђура, са стратегијског војног објекта истовремено и члан војног синдиката, и амерички потпуковник пајташи. Иду по ручковима. Разговарају ваљда о пецању.
Када сам Ђуру упитао да ли је о контакту обавестио свог старешину, он се насмејао, као „ма то је без везе”. И сви остали су се смејали мом питању. Када сам о томе на телевизији нешто споменуо, само натукнуо пазећи да не наведем право име заставника Ђуре и место где Ђура ради, следећег дана је војни синдикат издао један приземан и увредљив памфлет против мене, препун увреда и будалаштина.
А моје спомињање Ђуре требало је да их само упозори да се дистанцирају од таквих ликова који ће их, у крајњем случају, компромитовати и као синдикат али и њихове захтеве. Ради информације, заставник Ђура је убрзо затим отишао из војске и одселио се у Немачку. Синдикат није нашао за сходно да призна да сам био у праву.
Од државе СФРЈ, где је све било тајна, до данашње ситуације у тој области безбедносна култура наших грађана радикално је опала. Наше друштво сада као да већински размишља да у Србији нема никаквих тајни. Неки наши политичари спомињу свемирске сателите који све виде и све снимају, а заборављају, или не знају да Израелци ХУМИНТ операцијама, а ХУМИНТ операције су акције са људима шпијунима, шпијунирају Амере, исто тако и Амери њих, Французи Немце и обрнуто.
Да САД обавештајне податке високог нивоа деле само са Великом Британијом, Аустралијом и Новим Зеландом, а оне највишег нивоа не деле ни са једном савезничком земљом. А наш је некадашњи министар спољних послова укинуо убрзо после 5. октобра 2000. године дипломатску шифру, јер забога између наше земље и наших западних пријатеља нема више тајни. Зар није укинута и СИД, односно обавештајна служба Министарства спољних послова. Зашто? Да ли се сећамо ко се у Министарству одбране Србије тих година залагао да наше небо чувају борбени авиони из Бугарске, Мађарске, или Румуније?
Србија је данас поприште жестоке битке за срца и умове наших грађана како би Србија напустила статус војне неутралности и приступила НАТО-у, чиме би пропао наводни покушај Москве да се овај део Балкана „финландизује”. Ко то не препознаје или је политички слепац, или је глуп, или је издајник. Јер, аналитичари у БИА су ову западну операцију, кодно име „Матрикс-2”, на време разоткрили, па је члановима Владе Србије и препоручено да што мање користе мобилне телефоне, док важнији разговори убудуће морају да се воде искључиво у „тенк-соби”.
Мирослав Лазански
