Одмах након избора Доналд Трамп је 2016. године предложио да се одузме држављанство свакоме ко запали америчку заставу. Или да се то макар санкционише затвором. У Србији је због паљења америчке заставе већ било пресуда, затворских и условних казни. Међутим, Врховни суд САД је давне 1969. године оценио да чувени Први амандман онемогућава кажњавање за ово дело. То се рачуна у политичке слободе. Без обзира што вређа осећања и достојанство милиона људи. И то демонстранти користе.
Американци пале државну заставу – тешка симболика. Симболички, овакав гест представља „тешку“ поруку. Тражити кажњавање одговорних за убиство Џорџа Флојда, чак и проширити захтеве на преиспитивање рада „органа реда“ једна је ствар. Ритуално палити државну заставу испред седишта Си-Ен-Ена у Аталанти, приликом блокаде саобраћајнице у Лос Анђелесу или ноћних окупљања у Њујорку и на још многим местима, нешто сасвим друго.
Случајно или намерно, горела је и Епископска црква Светог Јована у Вашингтону, историјски значајна, са америчким председницима повезана. Протести, који по много чему подсећају на оне из 1968. године, имају значајно шири контекст и дубље узроке, него што је то повод због којег је све почело. Оптужби за расизам и употребу прекомерне силе полиције било је и раније. Било је и убистава, инцидената, демонстрација и насиља. Али се „ватра“ никада није овако брзо преносила од једног града ка другом.
Први пут од Другог светског рата у Минесоти је мобилисана Национална гарда. Потом су ове јединице ангажоване у натполовичном броју савезних држава. Потом је увођено ванредно стање где је већ било неопходно. Незадовољство, очигледно акумулирано у дугом временском периоду, сада се излило на улице и прерасло у бес. До те мере, да део људи отворено показује како данашње Сједињене Државе не сматра својом земљом. Чему паљења заставе ако је другачије?
СВИ СУ НЕЗАДОВОЉНИ
Постојање велике напетости могло се детектовати још током републиканаских унутарстраначких избора 2016. године када је фаворизовани Џеб Буш (до тог тренутка потрошио близу 140 милиона долара за изборне промоције) у раној фази устукнуо пред Доналдом Трампом. Слично је било у демократском табору, пошто се Берни Сандерс дуго, практично до самог финиша, одлично држао упркос томе што је Хилари Клинтон имала подршку целокупног естаблишмента. Бирачи су желели ново, олигархија покушавала да одржи старо. Џеб Буш или Хилари Клинтон, суштина је иста.
Трампов избор је донео делимичне промене, али и жестоки сукоб унутар институција. Ново се није наметнуло као доминатно, старо није одржало претходни, дуго утврђивани положај. Сви су незадовољни и неспокојни. Све је прерасло у жестоки политички конфликт, који се сада излива на улице.
Демонстранти, према томе са којом друштвеном групом се идентификују, имају своје разлоге. Неки су на улици због бруталности полиције, неки због стварне сегрегације (која није формална), неки зато што су против Трампа, неки зато што су против локалних гувернера и градоначелника, неки због све магловитије будућности, неки да би пљачкали.
Пол Крејг Робертс износи запањујуће податке. На пример, да према извештају Федералних резерви „41 одсто становништва не може да прикупи 400 долара а да не прода неку имовину“. Не четрдесет хиљада, не четири хиљаде, већ четири стотине долара! Или да „млади Американци, када стекну универзитетско образовање, постају дужнички робови.
Тренутно, 44.200.000 Американаца са студентским кредитом дугује 1.048.000.000.000 долара – 1,48 билиона! Изгледа да шансе ипак нису исте за све, као и да се унутар система последњих две деценије одигравала галопирајућа диференцијација на све богатију мањину и већину чији су приходи стагнирали или опадали. Процес је убрзан економским сломом 2008. године, а сада се надовезала и пандемија са бројним последицама.
ПРЕДИЗБОРНИ ВРХУНАЦ
Кључно је, ипак, што се на све надовезала предизборна кампања. Раније него што је било ко очекивао или предвиђао, почела је битка за следећи мандат у Белој кући. Бескомпромисна. Дозвољена су скоро па сва средства. Укључујући и обојену револуцију, па контрамитинге.
Политико презентује априлско истраживање према којем Бајден може рачунати на 222 електора, Трамп на 204, а за 112 је тешко предвидети на чију страну ће се прелити. Међу „непредвидивим“ су и Флорида, Пенсилванија, Мичиген и Северна Каролина, државе са великим „контигентом гласова“.
Зато је Барак Обама искористио демонстрације за позив бирачима „да се боре за председника, Конгрес, Министарство правде и савезне судије“. У преводу, да подрже Бајдена. Трамп је одговорио „враћајући лопту у двориште гувернера“ из редова демократа: „Морате ухапсити људе, морате пратити људе, морате их стављати у затвор на десет година и више никада нећете видети ове ствари. Имамо све ресурсе – то није као да немамо ресурсе. Дакле, не знам шта радите“.
Обе поруке су намењене одређеним групама бирача. Оба табора имају своје калкулације. Обе стране улажу све само на један исход, без резерви и остављања простора за било какав постизборни компромис. Због тога се ситуација неће смиривати, каква год да је судбина актуелних протеста и демонстрација. Чак и делимична деескалација стања на улицама не може смањити напетост. Америчко друштво је дубоко поларизовано по неколико вертикала, грађани губе поверење у институције, бирачи желе нову прерасподелу и другачију политику, олигархија задржавање привилегија и настављање курса захваљујући којем су стекли привилегије.
Зато ће се наставити бацање државне заставе на ломаче. Свако ће то чинити због свог незадовољства, огорчености и беса. Једни Трампа не доживљавају као свог председника, други због уверења да институције не штите грађане (полиција је ту прва на удару), трећи јер осећају апсолутну бесперспективност (број незапослених ближи се цифри од 40 милиона), четврти се осећају подређено.
Од 2016. године хаотизација унутар САД има прогресиван карактер. Највероватније, врхунац још није досегнут. То ће се одиграти тек непосредно пред изборе. А након тога, више ништа неће бити исто. Нити унутар САД, нити у свету. Следе велике промене.
Душан Пророковић
