Скупштина Црне Горе усвојила је у прошли четвртак Резолуцију о Сребреници, по којој се злочин стријељања ратних заробљеника, која су се десила у овом граду током Грађанског рата у БиХ, третира као геноцид. Штавише, члан 4. резолуције забрањује било какву полемику о овој правноj квалификацији и усвојеном документу даје фашистички карактер. Овај члан ствара услове да свако ко у Црноj Гори цитира Ноама Чомског („Уколико Сребреницу наставите да називате геноцидом онда ћете за оно што смо до данас сматрали геноцидом морати да измислимо нову ријеч“) или издвојено мишљење судије Матимбе Нијамбе, ризикује да заврши у затвору.
Сличну резолуцију овој, која је усвојена у црногорској скупштини, Велика Британијa је још 2015. године безуспјешно покушала да прогура у Савјету безбједности УН. За уложени вето тадашњи руски амбасадор у УН Виталиј Чуркин заслужио је споменик у Источном Сарајеву и вјечну захвалност српског народа. Дакле, никакве сумње да је циљ резолуција и сличних докумената на којима се инсистира на геноциду у Сребреници, измишљање правног основа за укидање Републике Српске, као субјекта насталог на геноциду.
На усвојену резолуцију стигле су бурне реакције из Србије и Републике Српске. Црногорским посланицима који су гласали за Резолуцију о Сребреници, већ је забрањен је улазак у Републику Српску, а могуће је да се таква мјера донесе и у Србији. Резолуцију је коментарисао и Сергеј Гаврилов, предсједник Комитета Државне думе Русије за развој грађанског друштва, питања друштвених и вјерских организација. По његовом мишљењу, усвајање спорног документа у црногорској скупштини наручено је споља, од структура НАТО пакта са циљем да се „између Црне Горе и Србије изазове раздор“.
Подла антисрпска работа
Поред изазивања раздора, фашистичка Резолуција о Сребреници усвојена је у специфичном моменту, коме су непосредно претходила два важна догађаја: налаз независне комисије израелског професора Гидеона Грајфа и издвојено мишљење судије Матимбе Нијамбе, предсједавајуће Жалбеног вијећа Хашког суда у процесу Ратку Младићу. Комисија професора Грајфа број страдалих у Сребреници, укључујући и погинуле у борбама, лимитирала је на 3500 жртава, а судија Нијамбе је у свом издвојеном мишљењу директно оспорила да се у Сребреници десио геноцид. Пристанак црногорске скупштине да учествује у подлој антисрпској работи релативизовања два битна међународна документа, која руше мит да се у Сребреници догодио геноцид, може се упоредити признањем лажне државе Косово од стране владе Мила Ђукановића 2008. године. Да подсјетимо, то признање услиједило је свега неколико дана након побједе Србије у Генералној скупштини УН, када је упркос противљењу САД и већине чланица ЕУ, усвојена резолуцију којом се од Међународног суда правда тражи оцјена легалности самопроглашене независности Косова.
На жестоке реакције из Србије послије усвојене Резолуције о Сребреници, које су, мора се признати, понекад и прелазиле границе доброг укуса, премијер Здравко Кривокапић и предсједник парламента Алекса Бечић одговорили су преузимањем непријатељске реторике Мила Ђукановића према Србији. Бечић се послужио омиљеном Ђукановићевом флоскулом да Србија жели да покори Црну Гору и њоме управља. За Здравка Кривокапића љутња Србије због резолуције о Сребреници „враћа нас у 90-е“, што је такође један од омиљених наратива Мила Ђукановића. То треба да значи да су Србија и Слободан Милошевић искључиви кривци за све ратове и зло које су задесили државе бивше Југославије.
Усвајањем Резолуције о Сребреници и честиткама Аљбину Куртију и његовим сарадницима садашња државна власт у Црној Гори показала је да не гаји никакав сензибилитет према Србији и њеним стратешким интересима. Да није по сриједи само одсуство сензибилитета, већ политика заснована на нарученим, свјесним провокацијама, показао је примјер донације вакцина тзв. војсци Косова од стране Министарства одбране Црне Горе. То се десило непосредно након усвајања Резолуције о Сребреници и подизања тензија у односима двије државе. „Зар те вакцине нисте могли да дајете албанском народу на Косову? Што морате да их дате Косовским безбеносним снагама, које су формиране уз кршење резолуције УН? То радите тек да бисте понизили Србију. То ради министарка здравља која је долазила да моли у Београду за вакцине када вакцину нису имали.“ – изјавио је предсједник Србије Александар Вучић.
Концерн Вијести, медиј близак влади Здравка Кривокапића, последњих недеља предсједника Вучића оптуживао је да „против Црне Горе води крсташки рат“, да је „покушао да изврши државни удар“ и да се у „јавности понаша као Стаљин“. Још од времена Слободана Милошевића ниједан државник из Србије није био толико сатанизован у црногорским провладним медијима као Александар Вучић. Пошто и медији под контролом Мила Ђукановића на сличан начин говоре о Вучићу и Србији, испада да је предсједнику Србије пошло за руком да уједначи негативну реторику наизглед супростављених центара политичке моћи у Црној Гори. Однос према Србији из дана у дан све више подсјећа на крај 90-их, када је Мило Ђукановић по налогу западних земаља од Црне Горе створио полигон за рушење Слободана Милошевића. Шема је, на жалост, иста, мета је сада Вучић, а разлика је само што је и даље активни Мило Ђукановић главну улогу препустио Алекси Бечићу и Здравку Кривокапићу.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Русофобни испади министра Радуловића
Велика већина грађана Црне Горе, односно готово сви они који су гласали листе на чијем челу су се налазили Здравко Кривокапић и Алекса Бечић, желе поправљање односа са Србијом и Русијом. Да до тога није дошло са Србијом видљиво је голим оком, а да, на жалост, ни по питању Русије нису боље перспективе говори то да на крају јуна мјесеца нема редовних авио линија. По свој прилици неће их бити ни до краја ове туристичке сезоне. Русија је према Србији авио саoбраћај обновила прије више годину дана, према Хрватској пре недељу дана, а недавно су послије више од деценије успостављене авио линије према Македонији. Зашто је изостављена Црна Гора, у којој руски туристи већ традиционално представљају најбројније и најиздашније? Један од одговора би могао да лежи у провокацијама шефа дипломатије Ђорђа Радуловића, које су у мају мјесецу ескалирале у… расизам.
У одговору на посланичко питање крајем маја мјесеца министар Ђорђе Радуловић је као упориште за увођење санкција Русији навео „обичајну праксу просвећених народа“. За последњих 20 година колико пратим политику нисам примијетио да су квалификацију „просвећени народи“ користили ни представници најразвијенијих земаља у обраћању Трећем свијету. У конкретном случају имамо да се представник једне микро државе тако обраћа једној суперсили. Пошто је ријеч о озбиљном испаду, који захтијева прецизно тумачење, за коментар обратио сам се др Дејану Мировићу, професору међународног права на Универзитету у Косовској Митровици.
„Министар Радуловић је помешао изворе међународног права. Не постоје правни обичаји просвећених народа. Према члану 38. Међународног сyда правде постоје: међународни уговори, међународни правни обичаји и правна начела цивилизованих народа. Дакле он не разуме разлику између правних обичаја и правних начела, који се никако не могу искористити као основ да једна земља, или међународна организација другој земљи уведу санкције“, наводи професор Мировић и додаје: „Нека ваши читаоци просуде да ли је народ који је свету подарио Гагарина, Достојевског, Пушкина, Љермонтова, Ломоносова, Кандинског и Толстоја непросвећен, како тврди миниситар Радуловић, или је пак он потпуна незналица, која демонстрира културни расизам и патолошку русофобију“.
Професор Мировић даље тврди да је израз „цивилизовани народи“ преузет „из времена Друштва народа, тј. статута Сталног суда међународне правде у време када су постојале колоније и систем мандата, који је требао да им помогне да се образују и добију самосталност. Дакле, односи се на колонијалне народе у Азији и Африци. Тај термин одавно је превазиђен, јер више нема колонија.“ Он даље наводи: „Да је Ђорђе Радуловић озбиљан дипломата, а не потпуна русофобна незналица никада не би употребио овакве квалификације. Оне су данас недопустиве, јер Повеља УН, као највиши правни извор у међународном почиње речима „Ми, народи УН“…дакле од 1945. више нема поделе на цивилизоване, или просвећене и непросвећене, већ су сви народи УН ( државе) равноправни.“
Влада Здравко Кривокапића пропустила је могућност да упркос објективним ограничењима према Русији заузме избалансиране позиције, по угледу на Словенију, Словачку и Мађарску. Умјесто тога наставили су да се понаша исто као владе Мила Ђукановића и Душка Марковића и у односу према Русији стоје на позицијама блиским Пољској и балтичким земаљама. Наставили су да исписују странице срамоте и држави наносе огромну економску штету, која ће се у овој туристичкој сезони мјерити стотинама милиона евра.
