Стиче се утисак да је многима главна асоцијација на појам краљевине и монархије некаква затвореност и диктатура која ускраћује многа људска права, као и слободу говора и медија. Вероватно већина живи у убеђењу да у оваквом државном уређењу медији у ствари нису ни постојали, јер је краљ био тај који се питао за све, а зашто би се онда тако неки „нарцисоидни врховни владар“ који је имао право на све, сложио и са тим да неко други пише нешто што он није рекао или чак и против њега. Да ли је и у Краљевини Србији недостајало све оно чему су борци за људску слободу тежили све те године борећи се увођење неких нових „блиставих“ уређења који ће на прво место поставити управо човека и његову „слободу“?
Како је то некада било можда ћемо најбоље спознати кроз овај занимљиви пример. Краљ се у Србији сусрео са неразвијеном и слабо просвећеном политичком јавношћу. Читао је безмало све листове који су објављивани. Многе новине су га брутално нападале. Уредници какав је био Димитрије Јанковић Робеспјер, Мита Аврамовић Муња, Манојло Сокић и Наум Димитријевић нападали су краља без било каквих ограничења. Иначе, колико је новинарима било дозвољено да пишу шта желе писали смо у једном од прошлих текстова у којем смо се осврнули на причу када је Наум толико био претерао у оцрњавању Црне Руке да је Воја Танкосић самоиницијативно морао да реагује тукавши га металном шипком од два метра после чега је Наум и завршио у болници, а Воја на саслушању. За управа града Београда је овакво писање такође превршило све границе па су одлучили да забране новине, када је отишли толико далеко и краља приказали као крунисаног мајмун који држи флашу коњака. Веровали или не, забрана је поништена брже него што је донета и то од самог краља! Краљ се побунио због укидања новина које су га приказале као мајмуна и пијанца, што је иначе била само кулминација на ранију медијску хајку против њега и његове владавине. Он се тада обатио речима: „Пустите га нека износи шта хоће. Ви и сами знате да је у земљи штампа слободна. Зашто да је гушимо?“
Чак и у новинама су то осећали, па је уредник либералне Нове заставе у писму монарху узвикнуо: „Полиција ваљда неће бити династичнија од краља!“
