На последњем самиту НАТО у Бриселу на којем је Кина и дефинитивно преузела место Русије као првог ривала Северноатлантске алијансе, још једном је под тепих стављено питање Турске и евроатлантских вредности. Веровало се да је јасан став америчког председника Џозефа Бајдена о геноциду над Јерменима у Првом светском рату, као и осуда односа режима у Анкари према опозиционим политичарима, гушењу медијских слобода и кршењу људских права, била само увод у заокрет политике Запада према Турској.
Председница Представничког дома америчког Конгреса Ненси Пелоси је ставила Турску у друштво ауторитарних режима Кине, Русије и Северне Кореје. Анкара се нашла и на америчком списку држава које злоупотребљавају децу у војним операцијама. Италијански премијер Марио Драги је, без длаке на језику, дефинисао Ердогана као диктатора додавши да одређене појаве и личности треба називати правим именима. Француски председник Емануел Макрон је први европски државник који је у својој земљи оштро зауставио праксу Ердогановог режима да преко изградњи нових џамија у чланицама ЕУ одређује локалне имаме и тако шири, под кринком вере, своју политичку филозофију на линији идеологије Муслиманске браће.
Међутим, у Бриселу се није ништа догодило. Осим што је избегавао Марија Драгија, Ердоган је са свим осталим лидерима НАТО чланица, укључујући Бајдена и Макрона, пријатељски ћаскао и имао билатерелне састанке. Кршења људских права, дискриминација националних мањина, прогон политичких противника, гушење слободних медија које, по правилу, НАТО спочитава трећим земљама, када је у питању Турска постаје, слеп, глув и нем.
Унутрашња политика
Генерални секретар Алијансе Јенс Столтенберг је потпуно заборавио да је Турска чланица НАТО када је говорио о режиму Сија Ђинпинга: „Кина не дели наше вредности: сведоци смо репресије у Хонгконгу, прогона мањина, злоупотребе модерних технологија за надгледање и контролу грађана какву нисмо још видели у историји.“
Довољно је у изјави бившег норвешког премијера заменити реч Кина у Турска и уместо Хонгконга ставити Курдистан и ништа не би било погрешно. Разрокост Столтенберга је евидентна и када су у питању медијске слободе. Ердоганов режим је шампион по броју утамничених новинара и судских процеса који се воде против репортера, блогера, колумниста, коментатора.
Ништа боља ситуација у Турској није ни када су у питању политички противници. Лидери, посланици и градоначелници Демократске народне партије (ХДП), једине истинске проевропске странке у Турској, почев од харизматичног адвоката Салахтина Демираташа већ годинама су у турским казаматима. Ни то није било довољно новом султану на Босфору у обрачуну са ХДП-ом, за који не гласају само Курди, већ и Турци, поготово млади који се противе прогресивној исламизацији друштва. Државни тужилац је на захтев Партије националистичког покрета (МХП), политичког крила неофашистичке групације Сиви вукови, затражио забрану рада ХДП.
Слична судбина чека и новог градоначелника Истанбула Екрема Имамоглуа, против кога се води процес на коме му се прети да буде осуђен на четири године затвора. У току је и макси-процес против 108 политичких активиста курдске националности оптужених за тероризам јер су организовали протесте против Ердоганове изолације града Кобанеа 2014. године, тада последњег слободног упоришта пред најездом формација тзв. Исламске државе. Људи који су се борили против правих терориста су оптужени за тероризам од режима који је толерисао па чак и сарађивао са тзв. Исламском државом.
Спољна политика
Стиче се утисак да је Турској све дозвољено и да сви окрећу главу на другу страну и када је реч о двоструким или чак троструким Ердогановим геополитичким играма. Није турски председник, да употребимо еуфемизам, нелојалан само према својим партнерима у Северноатлатнској алијанси, већ је такав и у односима са Русијом, Кином, Израелом, Ираном, Саудијском Арабијом, Украјином, западнобалканским државама. У реализацији „неоосманлијског сна“, односно обнове сфере утицаја од Синкјанга до Западног Балкана и Либије, Ердоган је спреман на све.
Овде треба напоменути да Ердоган није изузетак у модерној турској историји, већ њен природни наставак. Пројекат брисања ефеката десетлећа између 1911. и 1922. године – од губитка Либије, Западног Балкана, Родоса и других острва у Медитеранском мору до нестанка Османске империје у Првом светском рату гумицом и оловком британско-француског тандема Сајкс-Пико – почео је пре пола века, инвазијом на Кипар 1974. године.
Бивши турски председник Тургуг Озал је у америчкој инвазији на Ирак 1991. године видео почетак остварења сна о ширењу сфере утицаја Анкаре од „Кинеског зида до Јадранског мора“. Данас се мало ко сећа да је Турска учествовала активно у покушају смењивања с власти Хејдара Алијева, оца данашњег председника Азербејџана Илхана, јер је био превише русофил, и Анкара је радила на враћању на чело земље Абулфаза Елчибеја.
Пре Ердогана је агресивну реторику употребљавала и прва жена премијер Турске Тансу Чилер, која је на састанку националног Савета за националну безбедност, пре четврт века, најавила почетак припрема за преузимање Родоса с циљем да се плаво-бела застава са крстом замени црвеном са белим поумесецом и звездом.
Влада Месута Јилмаза је крајем прошлог века с војском ушла у Сирију и приморала тадашњег председника Хафеза ел Асада да протера из земље лидера ПКК Абдулаха Оџалана и потпише Адански споразум с којим је Дамаск дозволио турској војсци да делује у граничном појасу од пет километара на територији Сирије.
Није Ердоган ни први турски вођа који је дигао глас у одбрани Палестинаца и који је употребио тешке оптужбе против Израела. Последњи кемалистички премијер Булент Еџевит је још пре 20 година оптужио Јевреје за геноцид на Западној обали.
Некадашњи премијер Ахмет Давутоглу, креатор неоосманлијске идеологије, разишао се са Ердоганом око статуса Турске, односно њеном односу према Америци. По Давутоглуу, Турска и САД су перфектно комплементарне силе јер Вашингтон има природну потребу да подели геополитичку одговорност са савезничким регионалним силама у Европи и Азији. Ту у у игру улази Турска као природни „надзорник“ региона од Западног Балкана преко Блиског истока до централне Азије, односно територије некадашње Османске империје. За разлику од Давутоглуа који је признавао америчку хегемонију, Ердоган и његови актуелни саветници не признају у потпуности вођство Вашингтона, али не желе да покидају везе са Белом кућом и Пентагоном и не пада им на памет да потпуно изађу испод атлантског кишобрана.
Амерички намесник
Турском председнику може да се приговори штошта, али је чињеница да има невероватно изоштрен политички инстинкт за преживљавање и мењење позиција. Он је пре свих схватио да Вашингтон премешта главни фронт на Пацифик и да концентрише своје снаге на Кину, али да истовремено не жели да напусти Европу нити да препусти у потпуности Блиски и Средњи исток Русији, Ирану и Саудијској Арабији. У том контексту је Турска почела да заузима простор у Сирији, Ираку, Кавказу (победа у Нагорно-Карабаху) и Либији. Ако погледате пажљиво однос снага видећете да је на другој страни увек Русија или Иран, архинепријатељи данашњих Сједињених Америчких Држава.
Рачуница турског лидера је врло једноставна: док се Америка обрачунава с Кином, Турска чува линију јужног фронта на Евроазијском континенту и заузврат очекује да јој буде признат „суверенитет“ над освојеним територијама и сферама утицаја. Другим речима, Ердоган очекује да добије међународну легитимацију статуса намесника америчке империје за простор од Синкјанга до Јадранског мора.
Будући да је по природи неповерљив, његови противници тврде и да је параноичан, Ердоган нема поверења у Вашингтон и зато води амбивалентну политику. Купује од Русије противракетне системе и ствара енергетски пакт који укључује гасоводе и изградњу нуклеарних централа за цивилну употребу, али прима председника Украјине Зеленског и пред њим и публиком изјављује да је Крим украјински, а у Либији, Сирији, Азербејџану води са Русијом посредничке ратове. Препоручује се као један од главних трговинских партнера Кине, кандидује своју земљу као кључну станицу „Новог пута свиле“, помпезно најављује кинеске инвестиције, али с друге стране са Американцима синхроно делује на сузбијању утицаја Пекинга у Африци и Азији.
Све време води двоструку игру са Ираном, Саудијском Арабијом и Израелом, мењајући периоде затезања односа са јачањем сарадње и ковања заједничких планова против трећих актера у региону. Европу, то је већ добро познато, Ердоган држи у шаци са четири милиона Сиријаца и других избеглица из Азије и Африке које се налазе у Турској и представљају савршено оружје, односно неку врсту „темпиране људске бомбе“ од које државе ЕУ имају ноћне море.
Највећа опасност за Ердогана је он сам. Ако буде на време схватио да може само неко време да вара све људе, али да не може све људе да вара све време, можда и изађе из целе ове приче као амерички султан-намесник за јужни крак евроазијског континента.
