У Паризу већ три недеље трају „спонтани“ протести „самоорганизованих“ грађана, који су град претворили у ратну зону где се не броје само повређени и ухапшени, већ и мртви. Већ смо писали о томе како су протести против цена горива – праћени паралисањем кључних саобраћајних чворишта – постали својеврсни потпис америчких служби у њиховом настојању да изнутра дестабилизују таргетиране државе, па овога пута нећемо наново образлагати због чега није могуће да се грађани спонтано окупе и безмало поведу рат против државе и њеног репресивног апарата. (Узгред, протести против цена нафте избили су и у Бугарској, и то само пар дана након што су медији објавили да је влада те земље пристала да гради руски гасовод „Турски ток“).
Ипак, требало би обратити пажњу на једну занимљиву коинциденцију. Протести у Француској избили су само неколико дана након Макронове изјаве о неопходности формирања европске војске која би се потенцијално супротставила „чак и Сједињеним Државама“. Ту изјаву је недуго потом експлицитно подржала Меркелова, дипломатски увијено и Путин, док су је необично оштрим и прикривено претећим тоном осудили Вашингтон и НАТО.
КОРЕН СВИХ КРИЗА
Ова Макронова изјава – коју бисмо могли назвати деголовском кад свако поређење Макрона и Дегола не би деловало трагикомично – само је један у низу показатеља да кључни лидери Европске уније полако почињу да схватају како је одсуство стратешке аутономије у односу на Вашингтон дубински узрок који се налази у корену свих криза европског пројекта. На списку тих показатеља су и почетак градње Северног тока 2, прећутно одобрење Европске уније да Турски ток преко Бугарске дође до Италије и Аустрије и активна саботажа америчке санкционе политике према Ирану, која као нуспојаву носи поткопавање статуса долара као светске резервне валуте.
Да је ЕУ заиста озбиљно почела да ради на демонтажи доларског система сведочи и Вилијам Енгдал, који је крајем августа објавио – за њега некарактеристично песимистичан – чланак у којем је закључио да су сви покушаји рушења долара узалудни и да је монетарно-финансијска супрематија Вашингтона чињеница са којом се мора рачунати на дуги рок, да би већ почетком новембра егзалтирано писао о стварању „механизма за специјалне намене“ (SPV) од стране ЕУ који би могао означити „почетак краја система доларске доминације у светској економији“. Треба истаћи да је Енгдал један од водећих светских експерата за тему америчке финансијске хегемоније, којој је посветио деценије истраживања и неколико књига, те да није склон преурањеном и неутемељеном закључивању. Нервозне реакције званичника САД, који су се у више наврата обрушили на Брисел због поменутог механизма, само потврђују да је Европа пронашла слабу тачку Вашингтона и, што је још важније, одважност да је експлоатише.
Американци, наравно, нису без адута кад је у питању задатак кажњавања Европе. На располагању имају читаву палету могућности, а сва је прилика да су се одлучили за комбинацију унутрашње и спољне дестабилизације, где са једне стране горe Париз (колико је ситуација озбиљна сведочи то што француска влада разматра увођење ванредног стања) и Брисел (такође наводно због цена горива), док са друге истовремено догоревају фитиљи у нестабилним подручјима на ободима ЕУ, у Украјини и на Балкану.
Али тешко је пролити сузу за Европом, још теже за Француском, а најтеже за судбином Емануела Макрона, који је сасвим сигурно свестан ко стоји иза протеста, али је у тој мери постао заточеник сопствене идеологије да то не може казати јасно и гласно а да сам себи не зазвучи „орбановски“, па му преостаје само да указује како протести нису спонтани и како иза њих стоји „опозиција“, што неодољиво подсећа на реторику наших лидера у сличним ситуацијама.
Што се тиче Србије, премда она географски припада простору који се сматра периферијом ЕУ и геополитички трусним подручјем на којем се укрштају три цивилизације, у макрорегионалној визури великих сила наш регион превасходно припада Европи као (полу)самосталном политичком субјекту. Отуда утисак да цео низ оштрих потеза Приштине – иза којих несумњиво стоје странци – није мотивисан искључиво жељом да се Србија научи памети због све успешнијег отпора процесу заокруживања косовске државности, већ и жељом Вашингтона да дозираном дестабилизацијом Европе дисциплинује њену све одметнутију немачко-француску осовину.
КИЈЕВ, МИТРОВИЦА, ПОДГОРИЦА
Слично томе, као што освета Србији за неуспех у Интерполу није једини мотив за таксе Приштине и хапшења Срба на КиМ, тако и самоубилачка мисија украјинских морнара у Керчком мореузу и следствени укази Кијева о забрани уласка у Украјину свих мушких држављана Русије (од 16 до 65 година) и рације на руске манастире у суштини имају дубљу позадину од предизборних калкулација отужног украјинског лидера.
Управо то је разлог што je Француска одбила да се придружи Америци, Великој Британији, Холандији, Шведској и Пољској у гласању против руске иницијативе да се питање инцидента у Азовском мору убаци у дневни ред СБ УН, да би потом заједно са Немачком чак и блокирала иницијативу о увођењу додатних санкција Русији.
Паралелно са овим дешавањима, неколико дана након упада албанских специјалаца на север КиМ и хапшења тамошњих Срба, сличан сценарио се одиграва и у Црној Гори, где је практично суспенодвана правна држава хапшењем народних посланика без претходног укидања њиховог посланичког имунитета. Као превејан локални лидер, Мило Ђукановић је и више него свестан да свој вишедеценијски статус америчког миљеника на Балкану не дугује толико маниру беспоговорне послушности (листа таквих је дуга), колико способности да самостално и правовремено уочава трендове и своје понашање коригује у складу са актуелним очекивањима и тенденцијама. Стога ће, плашим се, репресија црногорске државе против српског народа и Српске православне цркве следити ехо сличних дешавања у Украјини.
Шта би у тој ситуацији требало да ради наше руководство? Пре свега треба истаћи да је детектовање Немачке као државе од које зависи стабилност нашег региона сасвим исправна процена, премда не треба сметнути с ума да Немачка стабилност Балкана неће тражити у промени своје – у основи антисрпске – политике, већ у притиску да се приведу крају сви процеси отпочети у 90-им годинама прошлог века. Ипак, држање уз Берлин и одуговлачење штетних процеса вероватно јесте најбоља шанса да Србија избегне сценарио дуготрајног сукоба који би подразумевао људске и материјалне жртве, губитак ефективне контроле над територијама на којима живи српски народ (пре свега у БиХ и на северу КиМ), економску изолацију и међународну стигматизацију.
Пођемо ли од тешко оспориве тезе да помаљајуће међународне промене иду у корист Србији, јасно је да сада није време за конфликте, чак ни са нејаком Црном Гором, не само због тога што иовако имамо довољан број политичких непријатеља у непосредном окружењу, већ и због чињенице да пројекат измишљања црногорске нације опстаје искључиво на својој антисрпској компоненти и да би свака оштрија реакција дала додатно погонско гориво тој дугорочно неодрживој идеји. Све ово важи под условом да Ђукановић у односу према српском народу и СПЦ не пређе црвене линије које је прешао његов украјински колега.
Исто тако није време ни за оштрије реакције према Приштини, ако ни због чега другог онда због тога што је раст фрустрације приштинских лидера директно пропорционалан расту угрожености наших сународника у енклавама на југу покрајине, који имају неку врсту талачког статуса, будући да им је готово немогуће брзо и ефикасно војно помоћи у случају новог погромашког насиља по узору на оно из марта 2004. године.
Али као што није време за срљање у конфликте, исто тако није време ни за крупне државне и националне одлуке, попут оних које се најављују по питању КиМ. Једина разумна тактика у овом тренутку је максимално отезање свих штетних процеса, јер је из дана у дан све јасније да је у глобалној теревенци која траје већ неко време све мање задовољних и све више нервозних, те је само питање тренутка када ће она прерасти у општу кафанску тучу свих против свих, након које свет више неће изгледати као што изгледа данас.
Александар Вујовић
