Две државе с нуклеарним оружјем, Индија и Пакистан, ратовале су два дана класичним оружјем. Пакистан је упутио апел Индији да се сукоб заустави, јер и једни и други имају атомско оружје. То су и једни и други схватили и не пада им на памет да то оружје и користе. Стога је Пакистан као знак добре воље пожурио да после само три дана Индији испоручи обореног и заробљеног пилота, што је историјски рекорд у враћању обореног пилота његовој држави. „Пуј пике”, мало смо се зеза..
Напетост у Кашмиру, између Индије и Пакистана, траје десетинама година са повременом разменом артиљеријске ватре, а сада и са дејствима екстремиста. Оно што је занимљиво јесте да пакистанска борбена авијација, без обзира на то што је бројчано дупло мања од индијске, 425 пакистанских авиона према 849 индијских, постиже ваздушне победе, при чему индијски пилоти имају чак 180 сати налета годишње. Заправо, још није јасно да ли су пакистански ловци Ф-16 срушили индијски „миг-21” или неки други индијски авион. Иначе, главни пакистански борбени авион јесте Ф-16. Пакистан располаже с око 80 авиона тог типа, остало су старији модели кинеских авиона и француских „миража”, док Индија има много већи број модерних борбених апарата: 250 руских су-30МКИ, као и 50 „миража-2000”… И у прошлости су пакистански пилоти на старијем типу авиона често обарали индијске пилоте на модернијим апаратима, а индијски ваздухопловни генерали из те чињенице никако да извуку поуку. Да ли је квака ипак у нечему другом?
Како то да Индија са милијарду и 281 милион становника и оружаним снагама са 1.400.000 припадника, плус паравојне формације од 1.585.000 припадника, са војним буџетом од 52 милијарде долара, никако не успева да оствари стратегијску предност ни у свом суседству, ни у ширем азијском региону, и поред све снажније привреде, статуса нуклеарне силе и глобално доказане снаге у информационим технологијама?
Могло би се закључити да угрожавање индијске импресивне биографије произлази из урођеног, сталног одсуства самопоуздања у њеном политичком, војном и административном систему када је реч потврђивању његових суштинских стратешких интереса на локалном нивоу и шире. Хронично оклевање у спровођењу најважнијих и временски ограничених одлука, посебно у погледу набавки наоружања и војне опреме, доприноси свеукупној стратешкој недоследности. За индијске кругове карактеристично је да непрекидно одлажу да путем увоза модернизују индијску војску.
Доста присутна корупција, цинични каријеризам у владајућем систему део су мрачне безбедносне слике, коју неки индијски политичари зову и „системском грешком”. За неке индијске политичаре амбициозне жеље се претварају у политичке изјаве које немају никакву основу у стварности. Због тога и не постоји институционални оквир за спровођење стратешких циљева Индије, ово колективно „одлагање” гуши потенцијале Индије на почетку 21. века. Уместо да је једна од великих сила 21. века, Индија је данас „држава која би хтела да постане светска сила”. И због тога Пакистан са 205 милиона становника ради Индији оно што ради.
Наравно, Индија је демократска земља са предузимљивим и талентованим становницима, али малодушни политичари као да воде државу од само милион становника. Због овако изузетно опрезног „браманског” става читавог низа државних управа, Индија се прерано одрекла стратешког потврђивања у сопственом дворишту. Налазити се између Кине и Пакистана сигурно није лако, али управо је Пекинг искористио тај вакуум и наметнуо се као светска сила у Азији.
На плану спољне безбедности Индија има проблеме не само са Пакистаном и Кином већ и са Бангладешом, Мјанмаром, Непалом и Шри Ланком. На плану унутрашње безбедности проблем је 14 терористичких и сепаратистичких покрета, а многи од тих покрета имају огранке изван индијских граница. Само у побунама у северној држави Јаму и у Кашмиру досада је погинуло скоро 100.000 људи, а сепаратистички покрети делују у североисточним државама Асам, Нагаланд, Манипур, Мегхалаја и Трипура, које се граниче са Мјанмаром и Бангладешом, док су се потенцијално опасни маоистички побуњеници утврдили у четвртини од укупно 603 индијска округа.
Владајућа стратешка структура Индије заступа „континенталну идеју”, која наглашава територијалну одбрану и остаје по природи дефанзивног карактера. Као некада ЈНА у некадашњој СФРЈ, Индијци као да су копирали доктрину ОНО и ДСЗ. Таква оријентација је и довела до развоја капацитета само копнене војске, такво доктринарно размишљање довело је и до минималне „оперативне здружености”, то јест ограничене војне системске интеграције. Све док то не постигне, без обзира на ракетно-нуклеарни арсенал, који уосталом ни она ни Пакистан не смеју да користе, дакле све док не реши проблем „браманског” прилаза регионалним питањима, Индија неће бити и светска војна сила.
Мирослав Лазански
