Кад бих хтео штогод замерати Милошу Вучевићу, а хоћу и чиним то, списак може бити подугачак: рецимо, што је по директиви вратио сепаратисте и лопове из ЛСВ у власт, без било какве потребе; што му део окружења чине полуписмени „интелектуалци“ који су пљачкали Информатику и познаваоци три до пет падежа који сада то чине у том или неком другом предузећу; што није имао муда да помогне РФК Новом Саду када је за то био погодан моменат; што му климоглавац Панаотовић прави од КЦНС једно вашариште, лечећи комплексе и хранећи незасити его како то обично иде код таквих људи; што је дозволио либералима из Егзита да се прво уздигнутог носа ушетају, а онда и окупирају неке од градских институција – и тако даље и тако даље…
Има га се, јасно, за шта и похвалити, на крају крајева, већину инфрастуктурних пројеката о којима је претходна власт (прецизније, су претходне власти) причале у далекој будућности, реализовао је брзо и успешно, створио какав такав амбијент напретка и започео, а неретко и завршио пројекте које Нови Сад чине градом и разликују га од онога што је био: искомплексиране паланке.
Кажем, могао бих му замерити свашта-нешто, но већина тих замерки, макар их ја тако видим, могу долазити или из објективних разлога и разумних побуда, или пак из личне сујете, што опет сматрам легитимним и не покушавам то ни пуно сакрити – граница између политичког противника и идиота, међутим, прелази се онога момента када се градоначелнику почне замерати што, замислите злочина, гради вртиће у граду где је мањак места у предшколским установама или, катастрофе ли, паркинга у оним деловима града где возачи направе шест кругова и изгубе пола сата пре него што „сместе“ своје четворточкаше.
И то је природно – имам ту срећу да живим у најлепшем крају овог града, једној и јединој Детелинари, која врви од деце. Неретко се, приметим у пролазу, дешава да јаче дете узме играчку слабијем, па онда ово почиње да кмечи, хистерише, лупка ногама, вуче маму за сукњу, тужака се, а ако је мало зрелије примећује да је крупнији бата „зао“, да му не стоји играчка и да не зна да се игра са њом, иако је реч о класичним уобразиљама и продуктима традиционалне размажености. И управо се то, видите, догодило у Новом Саду.
Обесна жуто-лигашка дечица, која су све нас третирала као играчку преко деценију, лупајући нас, бацајући и шта-све-не, остали су без исте: дошао је на изборима и у подршци грађана јачи и отео им је. И, сада, ето, они хистеришу, цупкају, лупају, вуку Н1 за сукњу, примећују да овај „не зна“ и да му не „стоји“, али је ипак некако проблем да их нико ни не слуша ни не узима за озбиљно. Срећом и логично, морам приметити.
У том хировитом лудилу бивших, појављују се и небулозни аргументи попут: „Рећи ћу те, мами, градиш обданиште“ или „Пријавићу те васпитачици, срам те било, по плану правиш гаражу тамо где је потребна“ – који не изазивају ни одобравање ни грдњу, већ искључиво подсмех одраслих.
Срећом по све те активисте, професионалне борце за правду, независно зависне новинаре и остале који су се узјогунили, медицина је знатно напредовала, а проблеми који их муче, не решавају се бесмисленим протестима и непотребним скуповима, манипулацијом пензионерима и сличним: јок, црвена пилула ујутру, плава увече, редовне контроле и све ће бити ОК.
Кажем опет, у том реду замерки, ако би ми баш неко тражио да направим списак по приоритету, или Лошми питао за савет, на прво место бих ставио чињеницу да уопште обраћа пажњу на шаку јада која још не може да се помири да је збачена са седла раге коју је до изнемоглости јахала у круг.
Када бих, по истој матрици, био предности, онда бих му се морао захвалити, што су ови што покушавају да буду гласни, а испадају смешни, бивши. И што ће то и остати. Јер, да нису, ово би био бивши град. И то му је највећа заслуга, за сада.
Томо Ловрековић
