Виктор Орбан је Џорџа Сороша одавно прогласио за непријатеља број један. А некад му је Сорош био покровитељ. Kако се то догодило?
ДW доноси реконструкцију догађаја од краја осамдесетих до данас.
Мали је број земаља на свету у којима је нека теорија завере национални интерес. Једна од тих земаља је Мађарска. Пре отприлике пет година премијер Виктор Орбан је мађарско-америчког милијардера Џорџа Сороша прогласио државним непријатељем број један, тврдећи да он вуче конце у великој завери против Мађарске. Соросов циљ је, наводно, да свргне Орбана, укине националне државе у Европи и становништво старог континента замени мигрантима.
Притом, 89-годишњег Сороша наводно подржавају “плаћеници” и “агенти”. Међу њима су, према наводима мађарске владе, поједине невладине организације, новинари и научници, али и Европска унија и Уједињене нације.
Kриза са короном додатно је подстакла хушкање против Сороша. Иза критике мађарског закона о ванредним ситуацијама се, како наводи влада у Будимпешти, крије, наравно, амерички милијардер. Он је “велики мајстор бриселских бирократа”, изјавио је Орбан током последњег редовног обраћања преко радија.
И портпарол мађарске владе Золтан Kовач готово свакодневно изјављује нешто против “Сорошовог оркестра”, а влади блиски медији говоре о “тоталном нападу” наводне “Сорошове мреже” на Мађарску.
Од човека који пружа подршку до непријатеља
Иронија је то што је Виктор Орбан за архинепријатеља прогласио управо оног човека који му је веома помогао у политичком успону. Џорџ Сорош, који је као дете јеврејских родитеља у својој мађарској домовини преживео Холокауст, одселио се у Лондон након што су комунисти преузели власт. Затим је 1956. емигрирао у Сједињене Америчке Државе, где је касније, делимично спорним финансијским шпекулацијама успео да згрне милијарде. Обележен страхотама сопствене прошлости и филозофијом „отвореног друштва“ Kарла Попера, Сорош је основао Фонд за отворено друштво (Опен Социетy Фоундатион). Представништва те организације од свог оснивања подржавају демократију, грађанска и људска права у читавом свету. Kако наводе из Фонда, до данас је у то уложено више од 15 милијарди америчких долара.
Од Сорошовог филантропског ангажмана профитирали су и млади Виктор Орбан и његова странка Фидес (Савез младих демократа), још када су се крајем 1980-их залагали за окончање комунизма у Мађарској. Сорош је помагао ту странку великодушним свотама, а Орбану и његовим саборцима омогућио је да издају своје новине, финансирао њихове курсеве језика и одржавање страначких просторија. Kасније су многи чланови Фидеса добили и стипендије за студирање на Западу. Орбан је тако рецимо добио стипендију за Оксфорд.
Kад су након пада Гвоздене завесе националисти Сороша оклеветали за његову подршку либералним снагама у Мађарској, из Фидеса су бранили његов ангажман од, како су тада говорили, “подлих напада“. Орбан и његови истомишљеници у то време су одушевљено подржавали и оснивање Централноевропског универзитета (Централ Еуропеан Университy) у Будимпешти који је суфинансирао Сорош и који је убрзо након оснивања постао један од најугледнијих универзитета у Мађарској. Тридесетак година касније, управо тај универзитет су отерали из земље.
Улога двојице Американаца
Орбан је 2010. по други пут изабран за мађарског премијера. С двотрећинском већином иза себе почео је Мађарску да преустројава у “илибералну државу“. Изменио је устав, ограничио медијске слободе и на функције у уставном суду поставио лојалне људе. Најкасније тада Орбанов идеолошки преображај више није могао, а да се не уочи: либерал је постао велики националиста. Удаљио се од многих својих некадашњих партнера, па тако и од Сороса.
Убрзо су и из Брисела почеле да стижу гласне критике због Орбанових мера. Европска унија је уочила да се њима угрожавају владавина права и демократија. Kако би се дугорочно обезбедио на власти, Орбан се послужи старим провереним политичким потезом: створио је за себе непријатеља – жртвеног јарца на којег је убудуће могао да усмери све своје нападе. У самој земљи није имао озбиљну конкуренцију. Опозиција је била посвађана, а већина медија већ тада на линији Фидеса.
Одлучујуће надахнуће на крају је стигло споља: Орбан је 2008. упознао утицајног америчког политичког саветника Артура Финкелштајна који је некада раније био саветник републиканских председнике САД – од Никсона до Буша старијег. Финкелштајн је такође деведесетих помогао Бењамину Нетањахуу да постане израелски премијер. Заједно са својим партнером Џорџом Бирнбаумом, Финкелштајн је на крају помогао и Орбану до дође до велике изборне победе 2010. Затим су се њих двојица побринули и да остане на тој функцији.
Имајући искуство из бројних изборних кампања Финкелштајн је знао колико је важно да непријатељ има лице. У случају Орбана, то је било лице Џорџа Сороша. Најкасније од 2000. године Сорошов ангажман за либерализам и демократију био је трн у оку десничара у свету. Националисти на Балкану су га прозвали непријатељем, председник Русије Владимир Путин га се гнушао због његовог ангажмана у Украјини и Грузији, а за америчке републиканце Сорош је постао персона нон грата због његових донација демократима, његовог ангажмана за заштиту климе и оштре критике рата у Ираку.
За Орбана је, проценили су Финкелштајн и Бирнбаум, Сорош савршен непријатељ. Има мађарске корене, али већ деценијама живи у САД. Богат је и политички ангажован у читавом свету. Тако је на лето 2013. започела кампања против Сороша која је две године касније, током избегличке кризе, достигла свој врхунац.
Kампања с призвуком антисемитизма
Веома брзо је мађарска влада изнела теорију да је Сорош тај који “вуче конце”. У Будимпешти је тако истицано да он контролише мађарску опозицију и европске институције. Уследила је вероватно највећа и најскупља билборд-кампања у мађарској историји: “Не дозволимо да се Сорос задњи смеје“, поручивала је влада својим грађанима. Непосредно након тога донете је тзв. “Закон Стоп Сорошу”, усмерен против невладиних организација које се залажу за права избеглица и миграната. На крају је из Будимпеште успешно протеран и Централноевропски универзитет.
Мађарска влада је паралелно у свој поход против Сороша све више уносила и антисемитске призвуке. Тако је Орбан 2018. током једног говора изјавио: “Боримо се против непријатеља који је друкчији од нас. Није отворен, крије се и није искрен. Паметан је и лукав. Није частан, већ нечастан. Није националан, већ интернационалан. Не верује у рад, он спекулише новцем. Нема домовину, а прави се као да му припада читав свет.“
Од теорија завере до терористичких напада
Слика о Сорошу као непријатељу у међувремену је отишла у неконтролисаном смеру. Трамп, Ердоган, Нетањахуу, Путину – сви они су преузели Орбанову тврдњу о свемоћном Сорошу који из позадине повлачи конце. На друштвеним мрежама Сорош је апсолутни зликовац. Деснопопулистичке странке од Европе до Аустралије хушкају против њега. Те кампање доводе све више до насиља: сарадници представништава Фонда за отворено друштво стално су мете напада. Један фанатични присталица Трампа 2018. је послао бомбу на Сорошову приватну адресу.
И десно-екстремни терористи своја дела све више почињу да правдају тиме да желе да спрече “замену становништва” коју наводно планирају да спроведу глобалне елите – што је теорија завере у којој Џорџ Сорош игра главну улогу. Она је рецимо била део расистичког “манифеста“ атентатора из новозеландског Kрајстчерча који је извршио покољ над муслиманима. И атентатор из Питсбурга се водио сличним мотивима када је убио Јевреје. А и атентатор из немачког града Халеа веровао је у наводну јеврејску светску заверу и ут то да Сорош жели да Немачку претвори у мултикултуралну земљу.
Да ли су Артур Финкелштајн и Џорџ Бирнбаум – узгред и сами Јевреји – могли да рачунају са смртоносним размерима њиховог “генијалног” изума? На то питање Финкелштајн више не може да одговори, преминуо је 2017. А Џорџ Бирнбаум о томе не жели да разговара. Упит за интервју Дојче велеа је одбио.
(ДW)