Колективни Запад је досад оптужио Русију да је одговорна за: хакерске нападе на Сједињене Америчке Државе, чланице Европске уније и приватне компаније чије је седиште на Западу; да систематски убија или покушава да убије новинаре, бизнисмене и опозиционаре, служећи се притом разним методама међу којима је последњи и најактуелнији нервни отров „новичок“; да је одговорна за рушење холандског путничког авиона над Донбасом и накнадно скривање доказа у том случају; да је започела и руководи грађанским ратом у Украјини; да је започела и руководила ратом у Грузији 2008. године; да покушава да дестабилизује балкански регион користећи методе хибридног рата – од шпијунаже до поткупљивања званичника; напослетку да је на државном нивоу, уз учешће тајне службе, организовала допинг својих спортиста.
За све описане оптужбе колективни Запад је Русији уводио и наставља да уводи нове пакете санкција. Први пакет санкција против Русије увеле су Сједињене Америчке Државе у вези са смрћу пореског ревизора Сергеја Магницког, за шта је Вашингтон оптужио Русију и њену тајну службу. Касније је Конгрес Сједињених Држава усвојио закон под називом Акт Магницког, који подразумева кажњавање и међународних актера у случајевима кршења људских права физичких лица. Том приликом су, међутим, санкције уведене готово искључиво против физичких лица из Руске Федерације, док је само једно правно лице пострадало од ових мера.
Последице санкција
Праве санкције уводе се тек када је Русија демонстрирала да се неће повући пред западним претњама, након државног удара у Кијеву, који су спонзорисале Сједињене Државе и најутицајније чланице ЕУ. Као повод послужио је у највећој мери случај обарања путничког авиона над Донбасом, за шта до дан-данас кривица Русије није правоснажно утврђена. Против Русије, а у вези са њеном политиком у Украјини и на Криму, уведене су до децембра 2020. године санкције против 483 правна лица, дакле разних руских компанија, и против 293 физичка лица, углавном чиновника Руске Федерације. Због оптужби да је одговорна за хакерске нападе Запад је увео санкције против 15 руских правних лица и 44 физичких лица. САД су казниле 23 правна лица и 21 физичко лице због подршке Русије Сирији, Ирану, Северној Кореји, Венецуели и Либији.
Интересантно да је под оптужбом за примену хемијског оружја, како се води случај Скрипаља, а однедавно и руског опозиционара Алексеја Наваљног, против 10 физичких лица из Русије и једног правног лица уведен пакет санкција. Испада да је тобожња примена хемијског оружја мање опасна, па самим тим и мање кажњива, од наводних хакерских напада.
Можда је најспорнији пакет санкција уведен кроз акт америчког Конгреса под називом „Супротстављање америчким противницима кроз санкције“ (CAATSA). Овај закон је првенствено донесен како би ограничио могућности укидања санкција Русији тадашњег председника САД-а Доналда Трампа. Немачка и Аустрија су након усвајања овог закона иступиле са заједничком изјавом у којој су осудиле овај закон јер је, између осталог, био уперен и против изградње „Северног тока 2“.
Лидери Немачке и Аустрије су том приликом навели да поменути амерички закон наговештава „нови и врло негативан фактор у америчко-европским односима“, те да представља „нелегалну претњу енергетској безбедности ЕУ“. Представницима Немачке и Аустрије се убрзо потом придружила и Француска с тврдњом да су нове америчке санкције нелегалне по међународном праву јер подразумевају екстратериторијалну јурисдикцију којом Сједињене Државе не располажу. Без обзира на протесте из ЕУ по овом акту (CAATSA) против 42 правна лица и 32 физичка лица из Руске Федерације уведене су санкције.
Последице санкција одразиле су се како на економском тако и на политичком плану. Курс рубље је у односу на долар пао за око 146 одсто ако се као упоредне тачке узму април 2013. године, када је на снагу ступио Акт Магницког, и децембар 2020. године. У односу на евро, а у истом периоду, курс рубље пао је за око 123 одсто. Цене нафте на светском тржишту кроз показатељ Brent снизиле су се за око 58 одсто у наведеном периоду од 2013. до 2020. године, мада треба истаћи да се цене нафте не колебају искључиво због санкција уведених Русији, али су оне важан фактор.
Рејтинг поверења грађана Русије председнику Владимиру Путину је у порасту, као контраст економским показатељима, те је руски председник у децембру 2020. године уживао поверење 69 одсто грађана Русије, док је у априлу 2013. у њега имало поверења 63 одсто грађана. Ваља истаћи да је Путинов рејтинг био највиши у периоду од 2014. до 2018. године. Ова тенденција може бити објашњена кроз два фактора – први, грађани се окупљају око вође у случају спољног напада (Rally ’round the flag effect), а санкције то свакако јесу; други,
Русија има традицију инокосне структуре власти, што значи да је шеф државе особа која ужива највеће поштовање. Иако се популарност Владимира Путина држи на довољно високом нивоу, истовремено опада рејтинг његове странке, „Јединствене Русије“. За такво стање Руси имају традиционалну изреку – „Цар је добар, лоши су бољари“, то јест ако икада будемо сведоци озбиљног пада рејтинга Путина, то значи да је систем власти у Русији у озбиљним проблемима.
Санкције су погодиле и руске олигархе – богатство Олега Дерипаске смањило се за око 66 одсто од увођења санкција против његових компанија 2018. године, богатство браће Ротенберг – Аркадија и Бориса, смањено је за око 30 одсто, Виктора Векселберга за око 27 одсто и Владимира Богданова за око 28 одсто. Свеједно, ови олигарси, како тајкуне називају руски грађани, задржали су лојалност руским властима која им омогућава да послују са преференцијама, које им никада не би обезбедиле западне државе.
(Не)спортски ударци
Иако Запад није монолитан, а Сједињене Америчке Државе су озбиљно уздрмане сопственим друштвеним поделама, напади на Русију се не заустављају. Тачно је да Русија својом доследном дипломатском делатношћу оставља врата за сарадњу отвореним, особито за утицајне чланице Европске уније, ипак она се на „западном фронту“ налази под озбиљним притиском. У овом свеопштем Хладном рату 2.0 спорт представља кап у санкционом мору. Како је Запад објавио рат руском спорту и због чега?
Ток догађаја уклапа се у општу матрицу борбе против Русије – најпре се укључују амерички или европски приватни медијски концерни, који долазе до „сазнања“ о било ком руском непочинству – то може бити све од допинга у спорту, преко мешања у америчке изборе кроз друштвене мреже, до тровања Наваљног (по тврдњама западних медија било их је неколико у низу). Затим медијске наводе „проверавају“ званичне западне инстанце, прво тајне службе, а после и политички функционери који се на њих позивају. Производ је оно што је већ постало легендарни „highly likely“ (врло вероватни) моменат – унапред је јасно да Русија користи нервне отрове, унапред је јасно да обара авионе, унапред је јасно да организовано допингује своје спортисте. А зашто да не, Русија је царство зла, Мордор, који не преза ни од каквог злочина?
Барем од 2013. године, дотад је ваљда скривала своју исконски злу природу, која се пројављивала кроз непрестане позиве Владимира Путина од 2003. до 2007. године за пуном сарадњом са Западом. У те четири године Путин је покушао да пружи искрену руку пријатељства и савезништва Западу, уколико би Запад прихватио да и Русија може имати своје националне интересе и сферу утицаја, своје место у светском поретку. Као сигнал да је Русија спремна да брани сопствене интересе послужио је већ историјски говор Владимира Путина у Минхену 2007. године, у коме је председник Русије најавио појављивање новог мултиполарног светског поретка.
Ни САД ни ЕУ није одговарала снажна Русија, зато се ширење НАТО-а, Источног партнерства, па и обојених револуција све више и више приближавало Москви. Званична Русија је 2014. године повукла линију у песку присаједињењем Крима – после тог потеза започиње прави напад на Русију. У том контексту, маја 2016. године америчка приватна медијска мрежа CBS емитује документарни филм у коме се појављују бивши запослени у Антидопинг агенцији Русије, Виталиј Степанов, и бивши руководилац Московског антидопинг центра, Григориј Родченков. У филму су изнете оптужбе не само о допингу руских спортиста, углавном из индивидуалних спортова, већ и о умешаности ФСБ-а и највишег руководства Русије у допинг схему.
Сви случајеви повезани су са зимском Олимпијадом у Сочију у коју је Русија уложила 325 милијарди рубаља, а коју су Сједињене Америчке Државе покушале да саботирају на сваки могући начин, укључујући и спровођење државног удара у Кијеву. Убрзо потом, амерички лист у приватном власништву Њујорк тајмс објављује интервју са Родченковим у коме он тврди да је 15 освајача златних медаља из руске репрезентације у Сочију користило недозвољена средства, те да је он лично учествовао у фалсификацији узорака крви умешаних спортиста, док је био на челу Московског антидопинг центра.
Допинг у спорту није ништа ново, у питању је новац који спортисти не би могли да зараде бавећи се обичним послом, зато су они спремни да уносе различите отрове у свој организам. Притом је психолошка атмосфера у професионалном спорту крајње нездрава и мотивише учеснике на победу по сваку цену. Спорне су оптужбе да је допинг у Руској Федерацији организован на државном нивоу, а да није ствар корупције у антидопинг телима или спортским савезима, као и индивидуалној одлуци спортиста да се одлуче на примање нелегалних средстава. Практично говорећи, када америчког спортисту ухвате у допингу, он сноси личну одговорност, а амерички спорт нико не окривљује, када руског спортисту ухвате у допингу, крив је Владимир Путин.
Питање је зашто би руски лидери организовали ову схему, када њихова политичка популарност не зависи од тога да ли ће неки руски тркач освојити бронзану или златну медаљу на Олимпијади? Једино ако полазимо од претпоставке да је Русија заправо СССР са алтернативном идеологијом, чија се супериорност доказује и кроз телесну надмоћ руских спортиста. Таква парадигма је одбачена заједно са распадом Совјетског Савеза и комунистичке идеологије. Ове незваничне оптужбе убрзо су преточене у званичне кроз извештаје Мекларена, представника Светске антидопинг агенције.
Русија је успела да издејствује учешће „чистих“ спортиста на Олимпијади 2016. године у Рио де Жанеиру, али је била принуђена да наступи без националних симбола на зимској Олимпијади 2018. године у Пјонгјангу. Спортски арбитражни суд је 17. децембра 2020. године донео одлуку да руски спортисти неће моћи да наступе под националном заставом и грбом и да је председнику и премијеру Русије забрањено присуство на самој Олимпијади у Токију.
Циљ спортских санкција
Светска антидопинг агенција предводи све ове нападе под плаштом неутралности, али је заправо под потпуном контролом западних држава, о томе сведоче извори финансирања и састав руководећих органа ове институције. Исти је случај и са Организацијом за забрану хемијског оружја која износи оптужбе од Сирије до случаја Наваљног. Поменуте организације су производ униполарне структуре светског поретка, из раздобља када су Сједињене Државе биле једини хегемон. Русија је у њих ступила или ‘90-их када је постала део западног света, или почетком 2000-их када је хтела да докаже спремност за сарадњу са Западом.
Наравно, може се рећи да Русија није могла да заустави глобалну институционализацију у оквиру професионалног спорта и да је којим случајем одбила да у тим процесима учествује остала би без могућности да шаље националну репрезентацију на међународна такмичења. После погоршања односа Русије и Запада, ове организације и њима сличне институције ван формата Уједињених нација започеле су кампању против Русије и њених интереса.
Руски утицај је приметан у традиционалним међународним спортским асоцијацијама, као што су УЕФА или ФИФА, над којим нове међународне организације попут Светске антидопинг агенције немају пресудан утицај. Зато руски фудбалски или кошаркашки клубови без икаквих препрека учествују на међународним такмичењима, као и руска фудбалска и кошаркашка репрезентација не светским или европским првенствима.
Проблеми су најпре повезани са индивидуалним спортовима као што су атлетика, гимнастика, уметничко клизање и њима сличне, који понајвише долазе до изражаја на Олимпијади. У овим спортовима је Русија врло успешна, а неки од њих су изузетно популарни – уметничко клизање је засигурно један од њих.
Ако поредимо санкције у спорту са санкцијама у сфери политике и економије, постаје јасно да су спортска ограничења намењена нарушавању угледа Руске Федерације на међународној сцени. Мека моћ је синтагма која је достигла врхунац популарности пре десетак година, како у научним, тако и у ширим круговима јавности, а управо је спорт један од њених саставних елемената. Можда спортске победе руских атлета не могу принципијелно утицати на историјске стереотипе о Русији и њеном народу које су западни центри моћи столећима изграђивали и продубљивали, али се на њих сасвим лепо могу надовезати оптужбе о допингу руских спортиста на државном нивоу.
Другим речима, можда спортски успеси не мењају однос западних народа према Русији, али оптужбе о допингу који организује руска држава чине Русију још омраженијом на Западу, а потезе против ње пожељнијим. Ово је важно јер санкције против Русије и контрасанкције које Русија уводи Западу погађају и обичне грађане, нарочито унутар Европске уније, стога се њима мора предочити слика зле и страшне Русије, о чему не треба да буде сумње. Један од начина сатанизације Русије су и оптужбе у сфери спорта, које делују у тандему са тровањем Наваљног, бацањем сарина на сиријску децу, обарањем цивилних авиона… Шта год читалац може да смисли, западни пропагандни сценаристи су већ испланирали за убудуће. Потребно је само да сачекамо да неко ново злодело Русије доспе на ТВ екране и интернет портале.
