ЗАШТО ЈЕ СРБИЈИ НЕОПХОДАН ОБАВЕЗНИ ВОЈНИ РОК?

Српски народ је у 20. веку доживео три војне агресије (1914, 1941, 1999), најмање један геноцид (1941-1945) и ко зна колико таласа етничких чишћења. У 21. век је ушао са полуразореном матичном државом којој је 12 одсто територије фактички окупирано, са одговорношћу за одбрану тешком жртвом створеног српског државног ентитета западно од Дрине, али и са блоком „комшија“ солидаризованих у србофобији. Све ово би требало да у старту обесмисли било какву полемику о сврсисходности обавезног служења војног рока у Србији, али авај, то није случај.

Тако је несумњиво добра, па и хвале вредна иницијатива државног врха за враћање обавезног служења војног рока, којом се имплицитно исказује опредељење за дефинитивни раскид са погубним тековинама самоубилачке постпетооктобарске „реформе“ оружаних снага, изазвала, не баш буру или лавину негодовања, али свакако приметну дозу застрашивачке драме дежурних опонената свега онога што доприноси јачању српских позиција. Занемарујући инфантилне бесмислице које је овај сегмент друштва у протеклим данима изнео (попут „нећу да идем у Вучићеву војску“ или „мир се брани љубављу, а не пушком“), у овом тексту ћемо се усредсредити на оне наизглед рационалне аргументе којим се негира потреба враћања обавезног служења војног рока .

Они се углавном своде на следеће: 1) Србија нема безбедносне претње које би изискивале постојање регрутне војске, а професионална војска је прави гарант мира, 2) Бесмислено је јачати војску када је Србија окружена НАТО-ом, 3) враћање обавезног служења војног рока је прескупо за државу, а структура Војске Србије није адекватна за враћање обавезног војног рока, 4) грађани заправо не желе да иду у војску и 5) последична милитаризација друштва коју би обавезни војни рок произвео била би опасна.

ФАЛИЧНА БЕЗБЕДНОСНА ПЕРЦЕПЦИЈА
Први аргумент говори о ужасавајуће фаличној безбедносној перцепцији његових заговорника. Противници враћања обавезног служења војног рока обично свој став износе у форми питања – са каквим је то ризицима и претњама суочена Србија да би јој била потребна регуртна војска. Одговор је очигледан, али је исто тако очигледно неопходно понављати га. Србија није земља која се налази у мирољубивој Скандинавији или на неком изолованом острву, него на геополитички изразито турбулентном Балкану на којем још није рођена генерација која није искусила рат. Географска позиционираност Балкана на стратешки значајном раскршћу цивилизација и континената чини га константно интересантним за спољне силе које се не либе да на њему интервенишу силом, што им је олакшано управо одсуством војно и економски јаких држава на овим просторима.

У том контексту је нарочито болно српско историјско искуство. Управо оно нас учи да је Србији за физички опстанак неопходно поседовање јаких и народно утемељених оружаних снага способних за дугорочно истрајавање у отпору потенцијалним агресорима. При томе, историјски разлози нису једини. Разгоропађени албански експанзионизам, који је сада већ увелико загледан у српске крајеве изван Косова и Метохије, нескривене тежње сарајевске политичке елите и појединих других центара моћи за укидањем Републике Српске, као и киптеће србомрзачко расположење у Хрватској су, нажалост, ствар садашњности, а не прошлости. Да и не говоримо о неким егзотичнијим безбедносним претњама као што су мигрантски таласи и климатске промене који такође могу захтевати велики ангажман регрута.

Описане безбедносне и геополитичке околности говоре да су претње и ризици са којим се наша земља суочава пре свега нарушавање територијалног интегритета и суверенитета и етничко чишћење нашег становништва, како у непосредном државном окружењу, тако и унутар државне територије. Осим тога, чињеница да је 55 одсто српских државних граница распоређено дуж геополитички нестабилног суседства, као и да је наша земља окружена чланицама НАТО алијансе, говори да се такви напади могу догодити симултано из неколико праваца. Кредибилне математичке анализе говоре да је за ефикасну одбрану Србије, са територијом од 88.361 квадратним километром, потребан ратни састав војске од готово 400.000 људи (Максимовић, С., ,,Процена величине оружаних снага“, Институт ратне вештине, 1992). Јасно је да Србија не може имати професионалну војску поменуте величине, па је формирање обученог и поузданог регрутног састава императивно. Но, како су у српском дискурсу протеклих двадесетак година доминирале небулозне тврдње да „Србија нема непријатеља“, да „више неће бити ратова“ и да „Србији не треба војска“, наш регуртни фонд се од укидања обавезног служења војног рока умањио за неких пола милиона људи. Такву девастацију националне безбедности Србије није остварио ниједан агресор, већ домаћа наивност какву морамо да искоренимо ако желимо стабилну државу.

Тесно повезано са свиме овиме је и уверење да је јачање војске узалудно када је Србија окружена НАТО чланицама, међу којим су и Хрватска и Албанија. Иако је тачно да би Србија морала да избегава било какву војну конфронтацију са овом алијансом, скорашње историјско искуство нас учи да то није увек могуће из простог разлога што не зависи само од Србије. Штавише, управо би чланство поменутих држава из нашег суседства у Северноатлантској алијанси могло да их подстакне да га злоупотребе на штету српских националних интереса. Опасност од такве злоупотребе расте сразмерно опадању српске војне моћи. Зато је важно да Србија, као војно неутрална земља, поседује довољно јаке оружане снаге да ни у једном тренутку не делује као „лак плен“.

Корисно је подсетити се и да је један од главних разлога због којих се НАТО агресија 1999. није претворила у копнену агресију била процена да би такав корак са собом носио ризик од неприхватљиво великих губитака на страни нападача. Тада смо имали велику народну војску, а мотивисаност за одбрану била је изразито висока, како у војсци, тако и у народу. Све то је представљало снажан фактор одвраћања за агресора који је стога своје активности ограничио на домен у којем је био најмање рањив, односно на ваздушни простор. Државе које успевају да се обезбеде и у том домену поседовањем савремених система ПВО у великој мери успевају да одстране војне претње, па агресор онда прибегава финансијским и економским притисцима, што је тема за неку другу анализу.

ИМАГИНАРНЕ „ТЕРИТОРИЈАЛНЕ БРИГАДЕ“
Трећи аргумент наизглед је најрационалнији јер барата економским чиниоцима. Заиста, увођење обавезног служења војног рока, односно регрутне војске може бити веома скупо. Регруте је потребно негде сместити, опремити, хранити, лечити у случају болести или повреда, транспортовати, итд. Државни функционери износили су различите процене трошкова овог подухвата које су, у зависности од предвиђеног трајања војног рока, варирале од стотинак милиона до 700 милиона евра (при чему је важно имати на уму да би издаци били највећи у почетку јер би обухватали читав низ једнократних трошкова којих потом не би било, као што су изградња касарни и набавка опреме), али тачне бројке неће бити познате све док Министарство одбране не заврши своје анализе. Међутим, колико год коштало враћање обавезног служења војног рока, нема сумње да би нас нека нова агресија на нашу земљу коштала далеко више. Неки нови губитак територије и природних и индустријских ресурса за Србију би био вишеструко скупљи. А најскупље би било страдање народа неспособног да се брани.

Поред трошкова, говори се и о томе да устројство Војске Србије данас није такво да би било компатибилно са увођењем војног рока. Истина, у процесу реформе Војске Србије по НАТО стандардима укинуте су армије и корпуси који су се попуњавали комбиновањем регрута и професионалаца и уведен је бригадни систем – готово у целости ослоњен на професионалце. Међутим, поред чувене четири бригаде копнене војске, две бригаде ратног ваздухопловства, једне бригаде ракетне ПВО и других јединица као што су Гарда, Специјална бригада, Мешовита артиљеријска бригада и остале, често се заборавља да (макар на папиру) постоји и осам тзв. „територијалних бригада“ (Бачка, Банатска, Београдска, Браничевска, Дринска, Расинска, Тимочка и Јабланичка) које у миру имају улогу центара за обуку, али би у ратним условима требало да буду попуњене хиљадама резервиста. На шта би оне личиле са резервистима који никада нису научили да рукују ватреним оружјем или савладали основне тактичке радње и поступке? На крају крајева, чак и да је тачна тврдња да војска заиста није устројена тако да се враћање војног рока може реализовати, то само значи да је потребно реструктуирати војску у складу са безбедносним изазовима.

Четврти аргумент противника враћања војног рока – онај да грађани у ствари не желе да служе војску, иако готово сва истраживања јавног мњења у Србији показују да најмање две трећине испитаника жели обавезну регрутацију – полази од тога да је од 2,7 милиона војно способних мушкараца од укидања обавезног служења војног рока до сада свега десетак хиљада грађана оба пола добровољно одслужило војни рок. Из тога се извлачи закључак да не само да грађани заправо не желе да иду у војску, него и да су лицемерни када се изјашњавају у прилог регрутацији. Занемарујући то да је у контексту националне одбране мање-више ирелевантно шта грађани желе (мало ко жели да плаћа порезе па је то ипак обавезна ствар), овде је на делу врло површно баратање регрутном математиком. Пре свега, цифра од 2,7 милиона војно способних мушкараца говори о укупном броју војно способних мушкараца у Србији, а не о броју оних који су могли, а нису отишли у војску од укидања обавезног служења војног рока. Осим тога, за добровољно служење се редовно јавља неупоредиво више кандидата него што је војска у стању да прими, па бројка од досадашњих десетак хиљада добровољаца само говори да је то онолико колико је војска могла да прими. Дакле овај аргумент се претвара у своју супротност – младићи и девојке желе, али не могу да служе војни рок због недовољних регрутних капацитета оружаних снага. Сходно томе, потребно је увећати регрутне капацитете.

Коначно, долазимо и до последњег „аргумента“, оног о „опасној милитаризацији српског друштва“. За њега се већ годинама хватају „Жене у црном“ и остатак „старе гарде“ другосрбијанског НВО сектора, међутим ових дана је нешто слично изјавио и бивши министар одбране Драган Шутановац. „Једноставно, не треба војска да нам васпитава младе“, појаснио је он забринуто. Иако је бесмислено говорити о милитаризацији друштва у којем је приговор савести уставна категорија, а разни Егзит, Лав, Бир и остали алко-нарко фестови главне културне манифестације за највећи део омладине, управо хистерично посезање за овим аргументом говори о томе шта највише боли противнике војног опоравка Србије – враћање војске народу и народа војсци, што је реформом вештачки раздвојено, са свим погубним последицама по одбрамбене капацитете земље.

ШТА ЈЕ КОНЦЕПТ „ТОТАЛНЕ ОДБРАНЕ“?
По свему судећи, актуелна власт намерава да ово исправи. Министар одбране Александар Вулин је овог четвртка изјавио да је усвојена доктрина „тоталне одбране“. „Ми смо се определили за концепт тоталне одбране. То значи да цела земља у случају рата учествује у одбрани своје земље, али како да учествује када је нисмо обучили за то“, изјавио је он поводом иницијативе за враћање обавезног служења војног рока. Иако „тотална одбрана“ буди асоцијације на стари социјалистички систем одбране из периода СФРЈ, она је и данас на снази у земљама као што су Финска, Швајцарска, Аустрија, Сингапур и друге. Ради се о свеобухватном и дугорочном приступу националној одбрани у којем се оптималним и максималним ангажманом свих расположивих људских и материјалних ресурса у случају рата или какве друге егзистенцијалне претње држава претвара у тврђаву у којој сваки појединац зна своју улогу. Такав приступ одбрани гарантује да ће држава бити „тврд орах“ за сваког потенцијалног агресора, без обзира на диспаритет у материјалној снази, што представља и главни гарант одвраћања агресора.

Међутим, да би он функционисао, непоходно је не само да грађани буду обучени у складу са својим улогама у свеобухватном систему одбране, него пре свега да осећају здраву дозу поштовања, лојалности и пожртвованости према својој земљи, што се, између осталог, стиче у окриљу војске. У овом домену наше друштво пати од извесне кризе, на шта је врло прецизно указао Александар Радић: „Војска оличава државни идентитет и интегритет, а у Србији се развио култ непоштовања државних институција. (…) Војни рок је једини механизам за стварање обавезе код младих генерација према држави“. Иако војни рок не би требало да буде „једини механизам“ за формирање потребног менталитета (нарочито у концепту „тоталне одбране“ васпитање омладине и уопште становништва за одбрану земље мора почети доста раније, кроз адекватне наставне програме у средњим и основним школама, културну и информативну политику и друго), проблем је у основи исправно идентификован – људе је потребно поново научити да имају одговорност према својој држави, да држава није некаква природна датост, него нешто тешком муком и великом жртвом створено; нешто што изискује свакодневно старање како би се развијало на здрав начин. А то неће урадити нико други осим нас самих, њених ставновника.

Ово нису некакве романтизоване фразе. Студија Програма за истраживање команде и контроле при америчком министраству одбране о тзв. „ефектно базираним операцијама“ (Effects Based Operations – EBO) из 2002. године наводи следећи закључак: „Учесник рата не мора бити моћан и одлучан како би победио. Довољно је да буде одлучан онолико колико је потребно да превазиђе диспаритет у ресурсима између њега и његовог противника. Другачије речено, што је одлучнији (односно фанатичнији или очајнији) противник, мање ће зависити од средстава која су му на располагању“. Као потврда ове констатације стоје бројни примери савремене историје ратовања, од партизанског отпора у Другом светском рату, преко вијетнамског рата, до совјетског и америчког дебакла у Авганистану. У ствари читав низ тзв. „асиметричних ратова“ у својој суштини представља сукобе између субјекта велике материјалне снаге али мале спремности на жртве са једне, и субјекта мале материјалне снаге и велике пожртвованости и одлучности са друге стране. Исту ствар је другачијим речима објаснио и чувени Џозеф Нај када је рекао да је „много скупље користити војну силу против национално освешћених народа“, из простог разлога што они пружају далеко жешћи отпор.

Међутим, значај одлучности као одбрамбеног ресурса није везан искључиво за рат. У данашњем свету хибридних претњи, одлучност за одбрану земље игра улогу у читавом низу националних изазова као што су економска изолација, демографски проблеми, обојене револуције, елементарне непогоде и друго. Како је одлучност психолошка категорија, то значи да је у савременом свету, односно информационој ери, когнитивна сфера заправо прва линија националне одбране.

Обавезно служење војног рока у том контексту може дати значајан допринос, али он неће бити довољан ако га остали друштвени трендови подривају. Припреме државе за одбрану садрже скуп нормативно-правних, организационо-васпитних, морално-психолошких, културних, информативно-пропагандних, материјалних, здравствених, војних, економских, техничко-технолошких и других мера у којим учествује читава заједница. Само тако се формира одржив, поуздан и стабилан систем одбране који је имун на промене политичке гранитуре. У противном ризикујемо да о обавезности војног рока полемишемо приликом формирања сваке нове владе.

Војислав Гавриловић