У нашој најпознатијој средњевековној династији било је једанаест владара који су себи додали име Стефан. Само, то није било лично име, већ је по среди нешто сасвим друго.
Од великог жупана Немање па до цара Уроша V било је у нашој најпознатијој (али не и јединој, далеко од тога) средњевековној династији једанаест Стефана и ниједан се није звао Стефан по рођењу.
О чему се, онда, ту ради?
Ради се о томе да је Стефан било име које је сваки крунисани Немањић себи додавао испред личног имена као почасно име, као титулу, као симболички извор легитимитета да се влада. У том смислу и у таквој немањићкој употреби, име Стефан је заправо титула и практично се може третирати као синоним за реч „краљ/цар“, са посебним симболичним значењем за Србе.
Разлог овакве праксе је вероватно повезан са снажним култом Светог Стефана у Византији, где је овај први хришћански мученик и савременик Исусов био симбол царства.
Са друге стране, можда је кључну улогу играло значење грчке речи „степханос“ из које је настало и име Стефан. Наиме, ова реч значи „круна, венац, част, награда“, па тако име значи „окруњен, овенчан“. Краљ Стефан Првовенчани је, може се рећи полуплеоназам, јер Стефан већ значи „овенчан“
Немања је био први који је свом имену додао име Стефан, и стога га је сваки монарх из лозе Немањића додавао, што због традиције, што због синонимности са речи „владар, краљ, цар“, што зато да би потврдио своје право да влада. Свети Стефан је такође био и светац-заштитник српске државе и код првих Немањића се налазио на реверсу владарског печата као и на бази кованица.
Што се тиче имена Урош, први краљ који га је носио био је Урош I Храпави. Његов син Драгутин постао је краљ али је предао власт млађем брату Милутину након што је пао са коња; када се опоравио тражио је натраг престо али брат му није баш био расположен за то па је избио грађански рат. Изашавши као победник, вероватно да би дао додатни легитимитет својој власти, Милутин додаје име Урош иза имена Стефан. Свом сину такође даје име Урош; њега знамо као краља Стефана Уроша III Дечанског.
Цар Душан следи Милутинову логику, јер је и сам имао проблема са наслеђивањем због чега је морао против оца да дигне буну 1331. године и да преотме престо. С обзиром да је имао за контра-претендента млађег полубрата Синишу, и он вероватно додаје име Урош да би легитимисао своју власткао једини прави наследник Уроша III. И он, као и деда му Милутин, даје сину име Урош. Може се дакле рећи да су од петорице Уроша из лозе Немањића тројица истински носила то име, док су код друге двојице то биле симболичне титуле.
Босански бан Твртко је усвојио праксу везану за име Стефан 1377. године када се у манастиру Милешева, пред моштима Светог Саве, крунисао за краља Србљем, Босни, Поморју, Хумској земљи, Доњим Крајем, Западним странам, Усори и Подрињу, те постао краљ Стефан Тврто I из лозе Котроманића.
Делују помало смешне тврдње бошњачких историчара који покушавају да докажу да је човек додао себи титуларно име јер је владао делом територије која је била некада под Немањићима.
Делује много вероватније да је то урадио јер је припадао српском културном и идентитетском кругу, као и зато што је когнатски припадао династији Немањић преко баке Јелисавете чији је отац био краљ Стефан Драгутин.
Било како било, свих његових осам наследника на босанском престолу себи су такође додавали име Стефан, баш као што је пре њих то био случај у Рашкој. Све се окончало 1463. године, са последњим краљем Стефаном Томашевићем који је такође био и последњи деспот Србије. Османлије су му дошле главе.
