Годину дана после покретања истраге о финансирању домаћих невладиних организација то и даље озбиљно жуља наш „цивилни сектор“. А зашто?
Сећате ли се како је прозападни невладин сектор вриснуо пре тачно годину дана, када је Управа за спречавање прања новца при Министарству финансија Владе Србије почела проверу њиховог финансирања? То да било ко, а камоли држава завири у њихове изворе финансирања и начин на који троше новац добијен од Запада било им је недопустиво. Промптно су, пуни самопоуздања и у убеђењу да су њихови банковни рачуни табу, саопштили да „захтевају“ хитно објашњење зашто је против њих покренут поступак и зашто је од банака тражен увид у њихове рачуне, те најавили да ће се жалити по белом свету због ове нечувене неправде. И заиста, нема те релевантне адресе на чија врата нису покуцали. Од америчке амбасаде у Београду, преко Европске комисије, до УН.
Годину дана је прошло, и ништа се није десило, истичу они. „Ни годину дана од када је Управа почела проверу финансирања групе невладиних и медијских организација и појединаца, нема информација о томе шта је истрага показала“, јавља нам пропагандни сервис америчког конгреса Радио Слободна Европа и преноси изјаву Соње Стојановић Гајић из невладиног Београдског центра за безбедносну политику (БЦБП): „Ако је провером утврђено да су оне (организације) чисте и да добро раде, Управа би требало то и да саопшти.“ Ово, међутим, изгледа да и није баш истинито и по свему судећи госпођа Стојановић Гајић би то морала да зна, јер како ми је током једног случајног сусрета рекао директор Управе Жељко Радовановић, они су своје налазе још пре шест месеци упутили невладиним организацијама у питању, и од њих затражили да се састану како би разрешили све евентуалне недоумице пре изласка у јавност. Позив је упућен и њеном БЦБП, али до сада нико на њега није одговорио. Не знам до када ће Управа истрајавати у оваквом џентлменском поступању, али се надам да ће у најкраћем року схватити да пристојне сарадње са овим НВО нема и да ће објавити резултате истраге, након чега ће државни органи доказати „урби ет орби“ да светих крава нема и не може бити. Макар не у једном демократском друштву с владавином права, за шта се ова телад Запада декларативно залажу.
Док Управа у свом џентлменству можда и претерује, „организације цивилног друштва“, како воле себе да називају, скинуле су рукавице и боре се за свој хлеб насушни најбоље што могу, користећи, као што видимо, и неистине. Управо је БЦБП пре неколико месеци објавио „Пресек напада на активисте и организације цивилног друштва у Србији у 2020. години“ у којем се налазе читаве три ставке. Први на списку су „фантомски портали“ на којима су објављиване (полу)информације које не иду наруку „невладином сектору“. Друга ставка је напад на „студента и активисту из Новог Сада“ Милана Вујића због једног од његових твитова чији је актер, његов другар из детињства, одмах ухапшен и процесуиран. Трећа, али најважнија ставка је фамозни „списак“. Због баналности прве две тачке стиче се утисак да је читав „извештај“ написан управо због „прогона“ „честитих“ НВО који спроводи Управа радећи свој посао.
У истраживању је наведена небулоза о томе како је заједнички именитељ организација са списка то што се у свом раду „критички односе према актуелном режиму“, а то просто није истина, јер се на њему (да не помињемо сад све) налази и Центар за евроатлантске студије који предводи Јелена Милић, а за њу се тешко може рећи да је током последњих година на било који начин критиковала Александра Вучића. Не, није то заједнички именитељ него чињеница да све те организације новац добијају из иностранства и да се о тим финансијама ништа не може знати, осим ако се у њих не завири, што је Управа и учинила, али то је за БЦБП „један од најозбиљнијих изазова за организације цивилног друштва у последњој деценији“. „Такав вид неоправданог институционалног притиска имао је значајне негативне последице по углед и рад организација цивилног друштва“, додају они. А какве то негативне последице ако су чисти и ако извештај још није ни објављен? А није објављен управо из покушаја да им се тај „углед“ (какав год он био) колико-толико очува.
Наши цивилизатори истичу да се „као један од индикатора за посебан надзор наводи учешће прихода из иностранства у укупним приходима организација“, али да тај „критеријум не узима у обзир да највећи део таквих организација као приходе из иностранства бележи донације од стране Европске уније, чиме се индиректно уводи сумња да ЕУ потпомаже оне организације које евентуално учествују у прању новца или финансирању тероризма“. По њиховим мерилима, ако је нешто из ЕУ, то апсолутно мора бити апсолутно добро и ту се ништа не сме сумњати, јер је ЕУ (опет морам употребити ту реч) апсолутно добра. Не морамо, ваљда, сви имати исту такву слепу веру у добре намере ЕУ чије су нам чланице пре двадесет и нешто година сручиле тоне експлозива и осиромашеног уранијума на главу.
