Пошто већ пар деценија редовно купујем сезонску карту за фудбал и кошарку, био сам присутан и у Арени пре неколико дана када је Звезда победила Фенербахче. Моје место на кошаркашкој трибини је са супротне стране у односу на коп („коп“ је место на трибинама где су смештене најватреније присталице; прим. НС) Делија на тој утакмици, док се на стадиону „Рајко Митић“ налазим на Западу, односно бочно у односу на Север. Дакле, ако би веровали већини домаћих медија и портала, требало би да сам био у маси која је звиждала Делијама када су увредљиво скандирали против кошаркаша Николе Калинића. Али није било тако: и ја, као и велики број навијача који нису били међу Делијама, придружили смо се увредама на рачун Калинића. Тачно је да је било и оних који су звиждали против начина на који је од стране копа дочекан Калинић, али је тачно и да је највећи део присутних ћутао: боле их наступи и увреде од стране Николе Калинића према српској традицији, али нису начисто да ли треба баш јавно и организовано вређати овог рођеног Суботичанина који је „на паркету“ несумњиво много задужио Звезду и чији трансфер у Фенербахче је кошаркашком клубу донео највећи приход у историји клуба. И то у време када је кошаркашки клуб био на финансијској клацкалици.
Да би ствари постале јасније неопходно је да се вратимо у скорију прошлост, тачније у вече 26. јануара прошле године када је у Пиониру гостовао Олимпијакос. Тада је због ангажовања Алена Омића од стране управе дошло до озбиљне поделе међу Делијама: са једне стране коп на сектору Б (у жаргону: Север) је био против овог потеза не због самог кошаркаша или његове муслиманске традиције, већ због чињенице коју је сам изнео у интервјуу да је док је он још био беба његов отац ратовао као снајпериста у Армији Републике БиХ где је, логично, морао да пуца на српске положаје; а са друге стране сектори А, Ц и Д (у жаргону: Запад) који су сматрали да Омић треба Звезди, да је лојалан звездаш „откад зна за себе“ (што се и показало) и да он као беба не може да има никакве везе са претходним ратом. Север је скандирао против Омића и тражио да читава хала навија поред Звезде и за Олимпијакос као братски клуб. Запад је имао отворену рану од „братског пораза“ у Арени из 2017. године, када је Звезди победа била потребна за пролазак у најбољих осам екипа, а када је Олимпијакос „могао да нас пусти ако је братски клуб јер му победа није ништа значила“.
Био сам на обе утакмице, и на оној коју смо после продужетака изгубили у Арени и на оној у Пиониру када смо добили Олимпијакос, али уз горак укус у устима јер смо изгубили јединство звездаша на кошарци. Атмосфера те вечери у Пиониру је била мучна, подела је била на ивици инцидента, осећао се неки злодух у ваздуху. Ни налик атмосфери из утакмице са Фенербахчеом, која је имала сасвим другачију предисторију такмичења Звезде против Олимпијакоса. Онда се родио сукоб наших навијача око Олимпијакоса, а сада се вратило јединство због Олимпијакоса: уочи фудбалске утакмице у Лиги шампиона Делије са Севера су прогласом тражиле да читав догађај везан за ту утакмицу против братског клуба протекне без икаквог инцидента и у братској атмосфери, што се и остварило. Зато односи између Севера и Запада на кошаркашкој утакмици против Фенербахчеа нису били супротстављени и зато није било претераног набоја ни против Калинића, ни за њега. Једноставно је реакција на њега била успутни догађај.
ДРУГОСРБИЈАНСКА ПОДРШКА
Али неуки и сензације гладни медији су са лица места похитали да известе како је поново дошло до драматичне поделе међу звездашима: како они пишу „на Делије и остале звездине навијаче у Арени“. Прилично непрецизна и котрадикторна градација у опису звездиних присталица. Ништа мање је био непрецизан опис атмосфере те вечери на кошаркашким трибинама. Нити је било поделе, нити је било драме, нити је „случај Калинић“ изазвао велику емотивну реакцију. Већ је био логично амортизован Калинићевим изостављањем са репрезентативног списка разлозима који нису сигурно чисто спортске природе, јер је Никола кошаркаш који игра можда најбољу одбрану у Евролиги и који би био у првој петорци сваке репрезентације на недавном светском првенству. Због тога је овај врсни кошаркаш постао жртва у значајном делу наше јавности. У крајњем случају, Калинићеви ставови и поред његових несумњивих заслуга за клуб, нису превише важни Делијама, као што није био важан ни пребег Стефана Јанковића.
Али док је заобилазни прелазак Јанковића у Партизан остао само на нивоу навијачких препуцавања ниског интензитета, дотле је надувани „случај Калинић“ добио своје ново усијање у жижи јавности након што је на трибинама прошао више млако него вруће. У одбрану Николиног интегритета стали су скоро сви „другосрбијански“ медији и портали, и преко Калинићевих леђа кренули су да, по ко зна који пут, у јавном простору поново утерују „српску кривицу“. Не знам да ли је Никола то желео, али му сигурно то није требало. Морао би након свега да се упита где су, рецимо, били ти исти медији или њихове сестринске невладине организације да штите интегритет Новице Величковића када му седам хиљада Делија вређа породицу?! Или где су били да штите интегритет Филипа Човића у сродној ситуацији пред истим бројем Гробара?! Подсетимо да ни Новица ни Филип нису дали никакав политички или медијски повод, њихов „топли зец“ је производ тога што персонификују ривалски клуб. Али њих двојица су као мушкарци стиснули зубе знајући какав хлеб једу и ћутке наставили да играју. Није им требала „другосрбијанска“ подршка, нити су је пожелели. Пошто њихови случајеви нису били политичке природе, заштита није као у случају Калинића постала предмет „јавне бриге“.
ИНТЕРВЈУ НИЈЕ СПОРАН
Да се подсетимо зашто је Никола Калинић својим јавним наступима дао повода за реакције које су уследиле на његов рачун. Прво је крајем јануара ове године дао интервју којим је желео да изрази сопствене погледе о широким друштвеним и историјским темама. У њему он износи несумњиво занимљиве ставове и помиње, између осталог, колико му се допадају дела Андрића, Дучића и Маркеса. Охрабрујуће за једног младог човека у ери када све мање људи на Западу чита, нарочито ако се узме у обзир да је он богати и славни спортиста. А тек међу њима нико не чита. Калинић је са левих позиција веома критичан и према диктатури новца као водећем обрасцу неолибералног доба, као и према „селфи култури“ која одише егоизмом и нужни је производ постмодерне ере. Он се дотиче и ријалити програма који су преплавили медијски простор и са просветитељских позиција критикује ову савремену појаву. Све изнад речено наравно није спорно, већ напротив, похвално. Довољно је само да се неко коме су сва сладострашћа надохват руке потрудио да мисли и да побегне од баналности савременог доба, па да будемо сигурни да испољава врлину.
Калинић у поменутом интервјуу говори и о Косову „које већ доста деценија није наша територија“, као и о томе „како нисмо небески народ нити смо икада били“. Каже и да је „Косовски бој био пре 600 и више година“ и да „нико не живи од прошлости“, па закључује да „што се пре помиримо са садашњошћу и наставимо даље, боље ће нам бити“. Позива на брзо решење косовског питања, али не каже за које се решење залаже. У сваком случају, само да се најзад реши, да би кренули даље у уређен свет. Јасно је да Калинићеви ставови миришу или на признање косовске државности или евентуално на поделу Космета. Али обзиром да их не износи експлицитно, мишљења сам да сам по себи овај интервју није разлог за увреде на рачун нашег познатог кошаркаша. У крајњем случају, не можемо од човека његовог старосног доба, његовог материјалног стања и његове захтевне професије очекивати да разуме веома сложена питања сопства, вечности или колективног несвесног у нашем предању.
СРАМОТНА ОБЈАВА О ПАТРИЈАРХУ
Након тога долази Николина објава на Твитеру, као резултат оштрог и не баш пријатељског напада на друштвеним мрежама због предметног интервјуа. У полемици која се развила Калинић каже: „Ја никада нисам видео Немца или Амера да… се дерњају пијани, краду из продавница, разбијају, и ко зна шта још. Има и до стандарда, наравно, али можда и до менталитета?“. Изненађујуће глупа и ниска тврдња, нарочито ако се узме у обзир онај део његовог интервјуа где се критички осврће на културу саможивости и сладострашћа коју култ материјалног генерише код савременог човека. Јер управо то савремено доба је породило хипер-империју САД која можда „не краде из продавница и не разбија“, али зато пљачка и терорише пола света и разбија бомбама где год јој се укаже прилика. Калинић би морао, уз груба појадностављења, да зна да све и кад бисмо сви ми који „нисмо небески народ“ кренули да даноноћно разбијамо све пред собом, не бисмо успели да разбијемо колико су нама разбили Амери за време НАТО агресије. А о Енглезима – највернијим америчким савезницима – боље да не говоримо: они индивидуално за време летовања у алкохолисаном стању поразбијају и покраду из продавница пола грчких острва или пола шпанске обале. Али ова несрећна објава на Твитеру, иако баца ново светло на Калинићев карактер, није још увек довољан разлог за колективне увреде на његов рачун са трибине.
Недуго након првог интерјуа Калинић даје други интервју у коме се, поред опширних спортских тема, осврће и на суштину својих речи из првог интервјуа, односно појашњава спорне интерпретације око Космета. И уместо очекиваног смиривања страсти у јавности, он својом екстремном малограђанштином долива уље на ватру. У духу неолибералне мантре велича само будућност, радикално поништавајући сваки значај прошлости, готово се гадећи од ње: „Није ме брига шта се десило пре 10, 20 година, а посебно ме не занима оно што се десило пре 500, 600 година, Бој на Косову…“ – дословце каже овај велики кошаркаш, и још већи скоројевић. Тако обожавајући будућност и презирући прошлост – што чини базичну поставку неолиберализма – Калинић кроз суву контрадикцију поништава све ефектне критике неолибералних вредности из његовог првог интервјуа. У наставку излагања он се у негативном контексту осврће на сопствене земљаке који још живе у далекој прошлости, на анонимну и у ширим географским размерама безвредну Србију, и слично. Једном речју, све ниже и ниже, од приземља ка сутерену, до подрума. Након овог интервјуа нестаје свака могућност да је Калинић погрешно интерпретиран у јавности и више није спорно са ким имамо посла. Можда све ово напред изречено није још увек довољан разлог за погрдно скандирање на његов рачун, али за презир у сваком случају јесте.
На крају, поводом прославе Звездиног квалификовања у групну фазу Лиге шампиона и довођења макете тенка испред Маракане, Калинић је на свом Твитер налогу поделио (ретвитовао) веома увредљиву објаву о патријарху СПЦ, која дословце гласи: „Проверити да ли тенк има атест на освештеност, ако нема нек брзо дође Иринеј да умочи курац у зејтин па да гурне у цев иначе ништа од проласка даље“ . Мало је рећи болесно, бедно, увредљиво, у крајњем случају неписмено. Каква то фабричка грешка у карактеру може натерати некога ко тврди да чита Андрића или Маркеса да овакву срамоту објави на свом личном налогу?! Овиме се Калинић трајно замерио Делијама, ругајући се њиховом избору како да прославе велики успех, али што је много драматичније и свим Србима православне вере или православне традиције. Никола сигурно није глуп момак, морао је знати какве ће бити реакције на његов потез. Као јавна личност сигурно је свестан да свака његова објава аутоматски иде под лупу јавности. Или је посреди намера да нам се наруга и да омаловажи наше традиционалне вредности? Како год, ово је више него довољан разлог за колективну осуду коју је доживео са трибина.
ЗАШТО НЕ САВЕТУЈЕ ТУРКЕ?
Неки кажу да је Никола Калинић храбро изнео свој став и да није држао главу у песку попут скоро свих спортиста. Можемо и тако да гледамо на ствари. Али ако је таква храброст селективна, онда постоје велике шансе да у овом случају прерасте у аутошовинизам. Зато бих замолио Николу Калинића да, пошто сада живи и ради у Истанбулу, на идентичан начин објави како би Турска требало да се – зарад боље будућности – што пре отараси проблема са делом њене територије на којој живи око 15 милиона Курда. Или да се на сличан начин као са српским патријархом нашали са турским великим муфтијом. И да онда стисне зубе и не гледа на последице, јер је познато да је Фенербахче клуб просечног турског човека. Па ако му навијачи тамо такве тврдње не узму за зло, нећемо ни ми овде ове његове твитове.
Мишљења сам да је вређање Калинића од стране Делија био њихов начин да се стави до знања како је Звезда практично ништа без српства, и да је бесмислена космополитска „религија звездаштва“. Ако бисмо Звезду истргли из српства, од ње би остала само петокрака. Ми смо српски клуб који се поистовећује са судбином српског народа и Делије своју снагу црпе из те чињенице. Зато бих се поново придружио погрдним повицима са трибина упућеним Николи Калинићу, бар док се јавно не извини.
Игор Ивановић – предузетник, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Култура и идентитет – поглед здесна“
