Најновији претендент да узоре и усрећи Пољопривредни комбинат Београд је Паткица, удружење београдске младежи које се спрема да изађе на локалне изборе и освоји градски парламент.
Нови политички играч са – старим (отрцаним) решењем. Београдски новопечени скојевци окупљени око Иницијативе Не да(ви)мо Београд спремни су да, нудећи решење за ПКБ, удаве тржиште и економску логику.
Ту амбицију Иницијативе дефинисао је Милан Шкобић у специјалном додатку „Паткица осваја скупштину“ (Данас, 21. децембар 2017).
Шкобић у ауторском тексту „ПКБ треба Београду“ нуди излизано економско решење – да ПКБ буде београдски шпајз и да храни Београђане јефтином храном. Аутор текста сматра да тај агрокомбинат „поседује велики развојни потенцијал који се може употребити тако да и грађани од њега имају користи“ и има „знање акумулирано годинама које се може користити за континуирано образовање компетентних кадрова у пољопривреди“. Шкобић констатује да се у производњу „може улагати тако да ПКБ обезбеђује квалитетну а приступачну храну за цео град и нова радна места“. И обавештава јавност да „Иницијатива Не да(ви)мо Београд првенствено сматра да ПКБ не сме да буде приватизован“ јер би грађани продајом „изгубили прилику да одлучују о управљању тако вредним и великим имањем“, а чини се (Иницијативи) да „Влада хоће да прода готово сву имовину ПКБ-а што пре и тиме уступи све то пространство малом броју инвеститора“. Иницијатива Не да(ви)мо Београд може да обезбеди да „једино неприватизован ПКБ дугорочно настави да производи храну за град. И Београђанима се омогући приступ јефтиној а квалитетној храни“. Истина, признаје Иницијатива, посао Београђанима у процесу преузимања контроле над ПКБ-ом и утицања на његову судбину додатно отежава то што предузеће није више у власништву града већ републике. Али, Шкобић најављује да неке опције и даље постоје. Нема, међутим, мистерије како ће тај подухват бити изведен.
Паткица се залаже да се ПКБ никако не приватизује него да се из једне државне руке (Република Србија) поново врати у другу државну руку (Град Београд) али у измиксаној власничкој форми државно-друштвене својине у коме би грађани „имали прилику“ да одлучују о управљању предузећем. Поред реинкарниране друштвене својине у такав економски програм удробљене су и фразе о „оснаживању локалне заједнице“, „односу урбанизованих средина са њиховим природним окружењем“, „заштити животне средине“…
Шкобићев текст показује да сваком популисти ма које вере био, државни интервенционизам је мио. У Србији, по неком неписаном правилу понавља се нездрава пракса да како који популиста крене да осваја скупштину прво што уради – дави економску логику и тржиште.
Али, хајмо редом. ПКБ није већ три деценије никакво успешно предузеће, нити „златна кока“ коју неко хоће „да очерупа“. Тај пољопривредни комбинат је стравичан и трагичан доказ – рушевина неуспешног државног – београдског и српског – управљања и власништва у привреди.
Нема тога што држава (и београдска и српска) до сада није чинила да оспособи ПКБ за профитабилно пословање и производњу јефтине хране за цело домаће (и страно) тржиште, па и за Београђане.
Држава је, на пример, бесплатно дала ПКБ-у на управљање 17.000 хектара најбоље земље, што годишње вреди између 4,25 милиона евра и 6,8 милиона евра.
Државни Фонд за развој дао је ПКБ-у 5,5 милиона евра повољних кредита с ниском каматом. ПКБ је дао у залог велику имовину да би се задужио код пословних банака. На дан 31. 12. 2016. године вредност те имовине је 7,5 милијарди динара.
На крају 2016. године краткорочне обавезе ПКБ-а биле су веће од обртне имовине за 3,3 милијарде динара.
Држава не наплаћује ПКБ-у порезе и доприносе већ 15 година. На крају 2016. године пренети порески кредити били су 700 милиона динара а пренети порески губици 2,3 милијарде динара.
Држава не наплаћује ПКБ-у услуге јавних предузећа. Укупне обавезе ПКБ-а према државним повериоцима на крају 2016. године биле су 5,1 милијарду динара, а према комерцијалним повериоцима 3,4 милијарде динара. Део обавеза према комерцијалним повериоцима покривен је хипотекама вредним 2,5 милијарди динара. А закључком Владе (023-12646/2016 од 29. 12 .2016) препоручено је државним органима да не издају налоге за блокаду рачуна, односно не спроводе поступак наплате својих потраживања и да повуку средства обезбеђења која доспевају на наплату према ПКБ-у најкасније до 31. 12. 2017. године.
ПКБ је, док је био у власништву Београда, имао губитак од 100 милиона евра, а од како га је преузела Србија, направио је бар још 150 милиона евра губитака.
ПКБ ни по једом параметру не може да се пореди с приватним аграрним компанијама. Примера ради, ове године ПКБ је имао просечан принос пшенице по хектару 6,9 тона а Делта 9,2 тона. ПКБ је од извоза успео 2016. године да у укупном приходу заради занемарљивих четири-пет одсто, а МК група је исте године извезла четвртину укупне српске производње пшенице.
ПКБ производи најскупљу робу по јединици мере у Европи. Тона било чега (пшенице, кукуруза, соје, сунцокрета, млека, меса, грашка, бораније…) што се производи у ПКБ-у уз све државне субвенције никад није била јефтинија, нити ће бити (уколико ПКБ остане државни) од тоне те исте хране коју произведе приватне компаније Делта, МК група или Индустрија Матијевић.
Зашто би онда државни ПКБ хранио Београд а не приватне компаније Карнекс, Напредак из Старе Пазове, Јужни Банат, Флора, Матијевић, Викторија група, Фриком…
А идеја Паткице о грађанима који би „имали прилику да одлучују о управљању“ ПКБ-ом? Зашто да не. Рецимо, да Милош Шкобић буде организатор конзорцијума грађана који би својим новцем купили ПКБ за 500, 200 или 90 милиона евра. Онда би морали да „сувим златом“ плате доказано способан светски менаџмент да производи храну с најбољим односом цене и квалитета. Да би се то постигло у ПКБ-у треба подићи ниво технологије обраде земљишта, увести већу заступљеност индустријског биља, семенских култура, поврћа и воћа. За ту инвестицију конзорцијуму грађана-власника ПКБ-а био би потребан капитал од најмање трећине вредност куповине компаније (дакле још 160, 65 или 30 милиона евра). Само тако конзорцијум грађана могао би да победи конкуренцију и храни Београђане јефтином храном.
Јер, без прихватања материјалне одговорности за такав експеримент, односно без директно уложеног властитог новца, лако је бити паметан с туђим а нарочито државним парама које се сакупљају од свих грађана Србије.
„Вратићемо стару славу ПКБ-у.“ То је слоган популиста свих политичких боја. То је била идеја градоначелника и демократе Драгана Ђиласа, али и професора и дверјанина Миладина Шеварлића, а ево сада им се придружио „паткица“ Милош Шкобић.
И Паткица хоће да нам ували – патку. Од оних који траже да „не да(ви)мо Београд“ неочекивано је стигла понуда „давимо економску логику и тржиште“. Јер, иза обећања о јефтиној храни нуди се јефтин популизам чија је употребна политичка вредност мања од хигијенске корисности тоалетног папира са утиснутом паткицом као заштитним знаком.
Миша Бркић – економски аналитичар
Извор: danas.rs
