Три деценије траје ДПС похара Црне Горе. Харачлије, „бизнисмени“, „инвеститори“ и „мајстори“ транзиције, нијесу оставили ни камен на камену у овој држави. Патриотски и државотворно. Оглођали су и последња алуминијумска врата са КАП-а, Радоја Дакића, Марка Радовића… Уништили привреду, фабрике затворили, оставили нас без садашњости и будућности. Направили од лепе Црне Горе казамат за уништену радничку класу.
И сада, када су нас довели до просјачког штапа, хоће да нас још једном преваре. Хоће да чипују народ, да га ослепе код очију, понављајући ону отрцану, бестидну матрицу: „Држава је угрожена“! „Морамо да одбранимо тековине референдума“!
Из скупоцјених вила, са луксузних јахти, пуних новчаника и банковних рачуна, позивају сиротињу рају (по три генерације у једној породици су већ ојадили) у још једну битку за „државу“. Не за нашу државу, не за Црну Гору. Не за Црну Гору сиротиње раје. Већ за државу тате, сина, сестре и брата. Позивају народ који су уништили, довели на ивицу беде, да још једном одбране државу, односно, да одбране оно што су они стекли отимајући од народа и државе.
Већ годинама гледам, слушам, читам и разговарам са људима који кукају на власт која им „дере кожу с леђа“. Три генерације једне исте фамилије су уништене. Обесправљене, опљачкане, понижене…
Просветни радници, медицинске сестре, љекари, пензионери, таксисти, раднице у бутицима и продавницам. Гледају деценијама партократију. Бахатост чланова владајуће странке на све стране. Гледају татине и мамине синове и кћери која за пар сати троши њихов годишњи буџет. Гледају гламур и луксуз ДПС функционера, станове у иностранству, некретнине у Порто Монтенегру.
А избори су сутра. И већину од њих да питаш данас „Да ли ћете изаћи на изборе?“ они одговарају веома кратко, готово поносно: „Не““, “Не знам“, „Можда“, „Још несам одлучио“.
Па да… „Не“ зато што „немате за кога“, „не“ зато што су „сви исти“, „не зато што већ три деценије иста елита влада овом земљом“. „Не“ зато што нећете да будете „дЕо овог наказног система“, „не“, зато што „ово није држава у којој може нормално да се живи“, „не“ зато што је важно бити неписмен, купити диплому и (у случају да си женско) уградити силиконе“. „Не зато што нећете да имате ничију чланску карту“…
„Не, јер лажете себе да су сви исти. Тражите алиби за своју неодлучност и кукавичлук. Неће да се замере магационеру, шефу у маркету, поштару, шалтерском радник.. Пристају лажу , јер их сви около лажу. Лаж је на овим просторима одавно протерала истину у изгнанство.
И увек гомила изговора. Гомила разлога. Гомила оправдања. Дефетизам је замијенио оптимизам.
На просто питање „Зашто нешто сада не промените?“, они сви у глас одговарају са „Пусти сада промене? Држава је угрожена“!
Нема везе то што су гладни, што немају посла ни будућности, што им је свака нада скоро угашена, са картом у једном правцу за одлазак из ове недођије, поручују нам како нијесу луди да се сада сврставају уз „стране плаћенике, издајице, рушитеље државе“. Кажу да несу луди да сада причају о повећању плата, о новима радним местима, па да их прогласе за издајнике у режимским медијима.
И тако се вртимо у круг. Преко три деценије. Изнова неки нови изговори. Напољу је киша. Превруће је. Ветар је, хладно је. Снег пад. Зима је. Лето је, боље је ићи на море… Еј брато, држава је угрожена, понављају ДПС песмицу, како сад да размишљам о променама. Само да сад државу одбранимо. И још једном. И још једном.
Не смета им што су преварени и опљачкани. Што знанз да држава није угрожена, него је угрожена клика на власти. Што ће им и унучад враћари кредит за трећину ауто пута, а унучад оних које сада бране заједно са државим ће се башкарити негдје по иностранству. Ал им смета што онај из опозиције има браду, што она опозиционарка фарба косу у плаво, што онај опозициони посланик има тегет сако… Свакоме нађу замерку, осим себи и онима на власти.
Е, па драги моји радници, медицински радници и остали „радници“. Добровољно пристајете да будете робови. Тиме што немате ни става ни достојанства.
И за крај. Само једно Вас све молим. Кад „одбраните“ државу од мене, чији су преци крвљу натопили ову земљу да је одбране од окупатора, немојте долазити наредне четири године да вам позајмим педесет центи за хлеб. Јер, како ћете објаснити деци да идете код окупатора који је рушио државу да узмете новац за кору хлеба да се прехраните јер су вас они које сте „бранили“ на изборима оставили гладне!
Дражен Живковић, уредник портала Борба
