Велика акција против корупције коју спроводи тужилаштво, на челу са главним јавним тужиоцем Ненадом Стефановићем, очигледно није свима по вољи. Уместо подршке борби против криминала, одређени опозициони кругови отворено нападају овај процес, чиме се поставља логично питање – коме смета обрачун са корупцијом и зашто?
Родољуб Шабић, некадашњи корисник страних фондова, покушава да релативизује ситуацију, наводећи да су „тужиоци добили одрешене руке“, али подсећајући да су им „претходно биле везане“ и да „могу опет бити“. Свесно избегава да помене да су те „везане руке“ управо резултат дугогодишњег страног утицаја на српско правосуђе, који су такви као он подржавали.
Судија Миша Мајић, човек блиско повезан са страним фондацијама, пита „ко је тужиоцима одрешио руке?“, али избегава да каже зашто су те руке деценијама биле у лисицама и ко је за то одговоран. Да ли је тешко признати да се коначно нешто помера?
Мариника Тепић иде још даље, називајући акцију „унутрашњом борбом власти“, свесно избегавајући суштину – да је борба против корупције нешто што Србија није видела деценијама. Наравно за све то време Тепићки Доловац није сметала. А како би и смела да јој смета када је у канцеларији поред Загорке Доловац годинама био специјални тужилац из САД Дејвид Џенингс. Омаловажавајући акцију, она прикрива сопствене везе и утицаје који су спречавали овакве процесе у прошлости.
Сви који данас нападају тужилаштво добро знају да је у Србији годинама постојала канцеларија специјалног тужиоца, коју је директно контролисао Вашингтон. Њихово ћутање тада, а напади сада, јасно показују да им не смета корупција – смета им што се више неће толерисати.
Милутин Недељковић / Васељенска