Не треба бити превише медијски писмен да се примети како, као по команди, креће напад са више страна увек када се јавно проговори о злочинима над српским народом или када Србија одлучи да узме ствар у своје руке, као што је то, на пример, случај са иницијативом председника републике да убудуће уџбеници за историју и географију буду рађени и штампани у домаћим фирмама.
Протеклих пар недеља биле су јасан пример за овакву акцију која је кренула са више страна, али се може закључити да је оркестрирана и вођена из једног центра. Извршиоци су, наравно, медији из земаља региона, пре свега Хрватске али су здушно потпомогнути и активистима у Србији који не пропуштају прилику да се огласе оног тренутка када добију сигнал за активацију.
Разлог за то може бити филм који говори о усташким злочинима над српским живљем у Другом светском рату, штампање уџбеника о трошку државе или било шта друго што би заличило на покушај да Србија узме ствар у своје руке и покаже истину о ономе што се дешавало.
Наравно, ако се за пример узме филм „Дара из Јасеновца“ нормално је да о уметничком делу има различитих мишљења и да је свако слободан да оцењује квалитет и утисак који је на њега дело оставило, али су се напади на остварење Гаге Антонијевића сручили као олуја углавном подупрти политичком конотацијом и тврдњом између редова да Србија поново прекраја историју.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
У теорији медија је познато да се кампање раде са више страна и да долазе из, наизглед, неповезаних извора, односно организација и појединаца који, на први поглед, немају ништа заједничко. Тиме се ствара привид независности, па се тако неупућени читалац и гледалац доводи у заблуду да много различитих аутора сасвим независно један од другог имају исто или слично мишљење о одређеној теми.
Истина је, нажалост, другачија и сада је евидентно да црвена лампица за узбуну увек у специфичном тренутку зазвони у једном центру. Тада се даје сигнал који покреће кампању која је оркестрирана, синхронизована и добро организована.
Она не би била комплетна и не би имала таквог ефекта да у њу нису укључени и овдашњи активисти најчешће сакривени иза позива новинара или НВО симпатизера. Некада је то један, ћесто их има више, али су, за познаваоце прилика, одавно препознатиљви и њихова матрица се може уочити већ на први поглед. У вези последњих догађаја, најгласнији је био Динко Грухоњић који је у већ препознатљивом стилу покушао да на једно место стави све ствари које су њему и његовим менторима засметале. Осврнуо се тако и на Јасеновац и на четнике и партизане, на „кољачку линију“ која се протеже од Другог светског рата на овамо, на аспирацију Србије да буде лидер у региону и на још других ствари, али у истој конотацији.
Ипак, без обзира на покушаје да се Србији савије кичма и да се минимизирају сви њени резултати, тешко да било ко може аргументовано тврдити да ова земља није лидер у региону и да нема право да гласно говори о својој историји и својим жртвама које поднела у борби против фашизма. Свидело се то неком или не.
