Сви смо сведоци сложених политичких, економских, безбедносних и свих других значајних друштвених процеса кроз које пролази Србија и сав српски народ у читавом региону.
Ти процеси се могу оцењивати и третирати на различите начине, укључујући и различитост у политичком погледу између власти и опозиције, али једно је извесно – САНУ ћути.
То ћутање и тишина отвара озбиљна питања, од којих се свакако у врху налази дилема, коме уопште таква Академија треба?
САНУ не треба да увек има истоветно мишљење и поглед на одређене политичке процесе као власт, али проблем је што Академија нема никакво мишљење. Бар га јавно не артикулише, изузев у затвореном кругу истомишљеника, боље речено врхушке обједињене око ситних интереса и привилегија. Када је реч о томе, јавност би требала да зна и појединости о додатку који се сваког месеца исплаћује академицима у износу од 185.000 динара на терет грађана Србије. А о разноразним пројектима и другим облицима финансирања, боље да се јавно не говори, не због врхушке у САНУ, већ због заштите националних интереса и достојанства.
Важно је да „седе главе“ које тренутно руководе Академијом свакодневно улазе у зграду Академије замишљени и задубљени у тобоже питања од националног значаја (наравно то је представа за јавност), а у суштини размишљају шта ће тог јутра да доручкују и којим колегама ће да подметну нове интриге и трачеве.
Господо академици, оваква Академија каква је сад никоме не треба, изузев једног уског интересног круга, који апсолутно нема став ни о чему важном, а иако га има, он је по мери Сорош фондације, Центра за четврту индустријску револуцију или Клауса Шваба.
Борба до оздрављења и ослобођења САНУ од страног утицаја се наставља!