Поново се разни душебрижници из региона јављају да нападну Србију која им је вечна мета. Већ данима се у нашем окружењу час у једној час у другој земљи појављују разни критичари, публицисти, политиколози и аналитичари који су увек у фунцији наших непријатеља. Сада им смета што је усаглашен потпуно нови празник који ће свима бити познат као празник српског јединства и који ће славити сви Срби широм планете али највише овде у отаџбини и околним српским земљама где смо као нација највише сконцентрисани.
Нападају председника Вучића за великосрпске амбиције, за поновно прокламовање такозваног Милошевићевог плана за стварање Велике Србије и наравно уз традиционални зачин у том пропагандном памфлету који шире а то је Русија. Ни мање ни више али и Русија мора да се убаци у тај сад већ можемо рећи организовани злочиначки подухват јер како би се другачије и звао кад су Руси и Срби на истој страни и кад је пожељно нападати их зарад сопствених покварених хрватских, минтенегринских , албанских и босанских једном речју антисрпских интереса.
Русија је стандардна мета свакога ко Србију сматра за непријатеља по систему пријатељ нашег непријатеља је и наш непријатељ. Русија у тим оркестрираним системима остаје увек пожељна мета за додворавање западним великим силама. Србија се овим Вашингтонским споразумом како год да га неко види померила са мртве тачке у односима са Вашингтоном и управо реакција у региону може да буде показатељ да је тамо у Белој кући ипак постигнуто нешто корисно за Србију.
Сви они који можда не разумеју ту партију шаха коју игра председник Србије на геополитичкој табли можда ослушкујући оне који се сада јављају и у негативном контексту покушавају да поново лепе старе СНН-овске етикете Србији о злочинима и злочиначком удруживању и ратној реторици широм региона могу да разумеју суштину њиховог страха од Србије. Заборављају само да они никога више не могу да обману својом циљаном кампањом.
Плаше се модерне и јаке Србије која полако постаје њихова ноћна мора. Избори у Црној Гори су показали шта је могуће кад се Срби уједине а то је да победе оне за које се мислило да могу вечно па и постхумно да владају. Томе је управо дошао крај. Јединство које показују руководства Републике Србије и Републике Српске је нешто што је пример да и остале заједнице Срба из региона треба да имају у виду тај концепт сарадње и садејсва за рад како појединачних тако и колективних интереса.
Нашим непријатељима у региону је било најлепше када су Срби били разједињени и самим тим лаке мете. А томе је и доприносило што нисмо имали тако широку подршку за политику коју водимо. Сада американци долазе у Србију са својим новим приступом који подразумева огромне инвестиције у нашој земљи а то је оно што те душебрижнике највише боли. Више је него јасно да Србија може да буде водећа у региону по свим параметрима уз квалитетну подршку са свих страна света. Плаше се и да ће безрезервна подршка коју су наши непријатељи имали сада полако почети да слаби јер су ипак Срби најјача карика на Балкану. Србија постаје интересантна свима али напокон на прави начин од кога ће економија моћи да се развија а грађани Србије ће моћи да живе боље али не само Србије јер ће цео регион бити повучен напред и сви Срби у региону могу да се надају бољим временима.
Како каже Бајагина песма пси лају а каравани пролазе. А управо је тај стих најбољи опис свих тих бајних стручњака који су осули паљбу по Србији из свих оружја.
Владимир Пребирачевић, директор Српско-Руског центра “Мајак”
