Због економског шока од ковида-19, и пораста броја незапослених који је уследио, открио је недавно „Вашингтон пост“, сваки осми Американац „повремено или често“ нема довољно хране, око 26 милиона људи, и чак 16 одсто домаћинстава са децом. А за то време Русија и Кина, главни ривали Америке јер је она тако изабрала, из кризе излазе знатно брже.
Као и друге земље и Русија се суочила с проблемима везаним за ковид-19, рекао је у четвртак њен председник Владимир Путин на годишњој конференцији за штампу. Али, напоменуо је, с тим проблемима изборила се боље од многих других.
Опоравак Русије
„Руска економија опоравила се брже од већине у индустријализованом свету“, наслов је текста у „Фајненшел тајмсу“ који овим Путиновим речима даје за право. А подаци ОЕЦД-а показаће и да су у најкатастрофалнијем, другом кварталу ове катастрофалне године мањи пад од руске економије забележили само Кина и, за нијансу, Јужна Кореја. Док су баш све земље Запада забележиле два до три пута већи пад.
При чему у очи упадају два парадокса. Прво, Русија се налази под разноразним санкцијама Запада које би требало да јој нашкоде, а не обрнуто. И друго, како бележи „Фајненшел тајмс“, Русија је за хитно лечење своје економије потрошила „мање од десетог дела помоћи коју су (својим економијама) пружиле Немачка, Италија и САД“. Па ипак кроз кризу пролази знатно боље од њих.
Пут на месец
А Кина је у исто време, док у Америци расте број гладних, у сред кризе успела да оконча своју борбу против екстремног сиромаштва. Месец дана пре рока који је себи задала, крајем новембра, саопштено је да је број екстремно сиромашних, са сто милиона људи пре само 8 година, сведен на нулу.
Успут је и успешно лансирала мисију на Месец, прву после 50 година. И упутила је једну своју подморницу до најдубље тачке на планети Земљи.
А њена економија ће, према процени ММФ-а, бити једина на свету која ће ове године забележити раст, како се очекује, од око два одсто. Док ће до 2025, према калкулацији „Блумберга“, кинески удео у укупном светском расту порасти на 27,7 процената; поређења ради, то је 17 процентних поена више него што се предвиђа Сједињеним Државама.
Победници и поражени
Имајући све то у виду, вероватно да и не треба да нас чуди атмосфера у Кини коју описује „Њујорк тајмс“, у тексту под насловом „Борбени кинески националисти виде да се свет окреће на њихову страну“.
„Кинеска Комунистичка партија гура наратив да је у пандемији доказана супериорност њеног ауторитарног модела“, пише лист, и признаје да је то порука у коју се верује: „Сада постоји јаснији осећај да се западне силе вероватно налазе у неповратном опадању, и да је пандемија потврдила успон Кине… ‘Време је да се пробудимо из стања слепе вере у западни систем’, наводи се у коментару једног кинеског државног медија.“
А цитиран је и универзитетски професор из Пекинга Ванг Сјангсуи, који опомиње: „У овој борби против пандемије, биће сила победница, и поражених. Ми смо сила победница, а Сједињене Државе још су заглављене у проблемима, и мислим да могу да постану поражена сила.“
Ко ће се наћи на победничкој, а ко на губитничкој страни историје кад свет крене путем изласка из данашње кризе? Како су Русија и Кина успеле у ономе у чему Запад није? И каква се порука ту налази за нашу земљу, у моменту у коме јој се најављује појачавање притисака са Запада?
Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ разговарали уредник у „Политици“ Бојан Билбија и дугогодишњи спољнополитички уредник у Танјугу Борислав Коркоделовић.
Пад и опоравак
Коментаришући изјаву заменика руског министра финансија Владимира Количева, који је за „Фајненшел тајмс“ рекао и да би „пад руског БДП-а био занемарљив да није било договора унутар ОПЕК-а о ограничавању производње у време првог таласа пандемије“, Бојан Билбија указује и да би, штавише, „ситуација била још и повољнија да се цене нафте и гаса вештачки не одржавају на ниском нивоу… А то се управо и чини из геополитичких разлога, како би се спречило издашније пуњење руског буџета и јачање њене економије.“
Што се Кине тиче, напомиње Борислав Коркоделовић, „ситуација изазвана пандемијом ковида-19 представљала је велики тест за кинески политички и економски систем. И, као и приликом светске финансијске кризе 2008. године, испоставило се да је Кина имала проблем само у једном кварталу, када је забележен пад, да би већ од наредног квартала поново, као и у времену пре кризе, уследио непрестани раст. Поред осталог, и због тога што су се сви сегменти привреде укључили у рад на њеном опоравку.“
О томе сведоче и подаци „Вол стрит џорнала“, који показују да је у новембру Кина остварила рекордан трговински суфицит – 75,42 милијарде долара – а њен извоз је у том месецу, у односу на новембар 2019, порастао за чак 21 одсто.
Држава и друштво
Заслужна за позитивну реакцију на кризу без преседана, сматра Бојан Билбија, јесу сама друштва у Русији и Кини, која су „много жилавија и навикнутија на искушења него што су то западна друштва“, али, исто тако, „реч је и позитивној тековини планског система развоја привреде – насупрот неолибералној логици тржишта које је слободно да само себе уређује – чије предности долазе до изражаја управо у кризним временима у којима можете брже и ефикасније да мобилишете ресурсе који су вам потребни“.
А као додатни важан фактор показали су се и болнички капацитети – у Русији скоро три пута већи у односу на број становника него у САД – који су, будући да могу да прихвате већи број заражених, заузврат омогућили мање рестриктивне мере за привреду, а самим тим и мањи пад привредне активности, односно, БДП-а…
Кинези су се пак „определили за одлучније мере на самом почетку епидемије, чиме су успели да ограниче њено ширење, а то је било пропраћено мерама државне подршке привреди у свим оним деловима земље који нису били захваћени заразом. У суштини“, сумира Коркоделовић, „и руски и кинески пример показују колико је важно постојање централизованог, државног система“.
Страхови Запада
И једни и други, додаје Билбија, „до добрих резултата дошли су зато што свом развоју не приступају круто и догматски, већ су сопствене системе допунили оним западним искуствима за која су проценили да могу да им буду од користи; ово за разлику од самог Запада, који се слепо држи сопствене неолибералне догме… И управо је тај хибрид сопствених и туђих искустава и Русији и Кини омогућио огроман напредак, који је пак на Западу распалио страх од губитка позиције и заостајања. Те се стога и приступило покушајима обуздавања Русије и Кине свим средствима.“
Уз оптужбе на рачун, пре свега, Кине да свет жели да обликује према својим уместо према америчким правилима.
О томе недавно пише „Форин полиси“: „Сједињене Државе треба да ревитализују, адаптирају и бране међународни систем базиран на правилима и америчком вођству. Дугорочно, Сједињене Државе би желеле да Кина буде кооперативни члан тог система. Али то неће бити могуће у блиској будућности, а вероватно све док Комунистичка партија буде владала у Пекингу… Кина жели да предводи нови светски поредак чији ће центар бити кинеска моћ и којим ће бити управљано по правилима сачињеним у Кини.“
„Кина јесте веома самопоуздана, али овде је реч о пројекцији америчких страхова да ће се други понашати као што се понашала она док је могла“, коментарише Борислав Коркоделовић, и закључује да, упркос фрустрацијама Запада због успона Кине и Русије, које су додатно појачане њиховим успешнијим одговором на кризу изазвану ковидом-19, сукоб међу њима није неминован: „Недавно успостављање Регионалног свеобухватног економског партнерства (РЦЕП) у азијско-пацифичком региону, у коме је кључни играч Кина али су у њега укључени и амерички савезници као што су Јапан, Јужна Кореја, Нови Зеланд и Аустралија, показује да је могућ и другачији пут, сарадње на заједничку корист уместо сукоба. И то може да буде користан пример и за друге делове света, укључујући и наш, будући да раст Кине – и повратак Русије – више нико не може да игнорише.“
