„Жестоки момци са врелог асфалта“ освојили су скоро све домаће телевизијске канале. Шверц дроге, крађа кола, пуцњаве, убиства, све то изгледа тако једноставно, понекад и духовито и, што је можда најгоре, криминалци остају некажњени. Kолико гледаоци могу да разликују уметничку слободу и фикцију, од стварности, велико је питање, као и како све те серије утичу, поготово на млађе, гледаоце. Тим поводом угласила су се на Фејсбуку и чланови групе „Безбедност и наука“.
О овоме на прву помисао сви се слажемо у једном – нешто не ваља, криминал није никакво друштвено прихватљиво понашање нити су криминалци неки јунаци, хероји, добротвори , верници…. Снага и популарност криминалаца је била мизерна јер није било електронских медија, интернета, Инстаграма у Фејсбука. Породице су имале већи значај и улогу у васпитању деце тако да лопови и убице никако нису могли бити популарни у нашем друштву све до почетка 90-их.
Kренућемо редом. Детаљно да бисте разумели о чему се ради и у чему је проблем, наводи се на овој ФБ групи коју води Милан Миловић. Kако Kурир сазмаје Миловић, за кога смо незванично сазнали да је запослен у МУП-у.
- Деведесетих година са почетком ратова, долази и до појаве великог броја паравојних јединица са свих страна. Српске, муслиманске, хрватске а са почетком рата на Kосову долази и до, (до тада прикривеног) јавног деловања албанске мафије на јачању албанских терористичких организација. На челу тих јединица налазила су се углавном лица из криминогених средина.
Многи ће рећи сада па постојали су криминалци и пре почетка ратова. Тачно али њихова популарност је била мизерна а снага државе је била далеко већа (у законским прописима, овлашћењима, медији нису имали снагу као данас) тако да је држава увек држала све под контролом.
Распад СФРЈ, довео је до повратка великог броја криминалаца у матичне земље. Рат, инфлација, немаштина, презаузетост државе да сачува територију и становништво, отворила је широк спектар могућности за стварање, јачање и јавно прокламовање криминала и криминалаца на улицама. Долази до препознатљивих детаља на младим људима жељним новца и брзог живота. Тетоваже, огромни , дебели златни ланци око врата, набилдовани, скупи аутомобили и наравно пиштољи за појасом су оно што је описивало људе који су тада били у криминалу. Ликвидације, експлозије биле су честе тада у нашој држави – навди се у анализи ове стручне групе.
Сиромаштво великог броја људи током ратова иинфлације и енормно богаћење криминалних група са друге стране, додатно је учврстило позицију криминала јер ти исти криминалци су постали идоли клинцима из сиромашних радничких породица.
Медији, видевши шта се дешава али не разумевајући суштину проблема а и без гледања од 10-20 година унапред, крећу масовно да снимају филмове о истим тим криминогеним лицима, да штампају књиге о њима, да их интервјуишу…
Једном речју, несвесно почињу од њих да праве некакве јунаке, добротворе, неустрашиве борце за правду. Гомила слика са пиштољима поред скупих аутомобилq и лепих девојака су често биле насливне стране штампаних медија.
Многи млади људи буквално клинци тада су пожелели да имају све то. Тако је започето једно врзино коло које траје до данас.
Домаће серије и филмови у којима се криминогена лица, убице, макрои приказују као лица која су имала тешко и сиромашно детињство па су ето морали да се баве криминалом да би преживели је још једна сопствена замка у коју су медији сами себе ухватили.
По тој логици, од свих који су имали тешко и сиромашно детињство, треба очекивати да се баве крилминалним радњама. Наравно да не! То је само бледо, неутемељено и лаичко оправдање за криминал.
Такође је јако ллоше било приказивање лица из криминалних организација као некаквих добротвора и верника. Нити су они некакви добротвори, а још мање да су верници. Давање огромних свота новца за иградњу цркава је један од бројних примера у Србији.
Kао прво тај новац који се донира је стечен на штету државе и њених грађана (кријумчарењем, продајом наркотика, трговином белим робљем, убиствима, изнудама…) те је самим тим дискутабилно и давање и примање новца од стране таквих лица. Нема то никакве везе са вером, Богом, одласком на Свету Гору. Целог живота се неко бави криминалом, стотине породица унесрећи и завије у црно и онда та особа даје новац за изградњу цркве, одлази редовно у цркву, Свету Гору, поштује верске обичаје. Све је ово лицелерно и нечасно. Прави верник не уништава друге људе, породице па самим тим и ово понашање је лицелмерно.
Такође гледајући гомилу филмова, серија, читајући много књига такође сам увидео да лица из криминогених средина живе по неким њиховим тзв кодексима, правилима понасања.
Они поштују и брину о породици, породица је на првом месту. Њихова деца су често школована у иностранству… Често спомињу част и дату реч иако не разумеју суштину ни части ни дате речи.
Поставља се питање да ли сва та лица која су ти исти „верници“ уништили финансијски или чак убили, имају породице и децу?!
Још једна замка у коју су се медији сами ухватили.
Још једна велика неистина која се користила а у коју су се медији „упецали“ била је да су сва та лица из криминогених организација “ државни људи“ како су волели да кажу за себе. Да све раде у име државе и Слузбе.
Наравно, постоје групе и лица у својству сарадника али на овај начин сигурно не!
Све наведено је сурова истина са којом ће медији морати пре или касније (надамо се што пре) да се суоче и да схвате да праве медвеђу услугу младим људима који се тек форлмрају као личности, њиховим породицама а ствара приблем и држави јер ће држава кад-тад бити суочена са криминогеним понашањем младих људи које је добрим делом проистекло из медијског представљања криминалаца као људи који су часни, верници, породични, морални и који су морали да се баве криминалом.
Илузорно је приказивати мафијаше као позитивне јунаке а полицајце као корумпиране који раде за мафију. Не кажем да нема оваквих случајева свуда у свету али медији морају да схвате да је њихова моћ, нарочито данас у време електронских медија, твитера, фацебоока и сл. огромна и да је јако битно шта нам они презентују.
Младим људима треба орезентовати криминал као канцер-рак једног друштва где јачањем криминала буквално слаби држава. Повећаче се број сиромашних, болесних, социјално угрожених. Нема нових болница, школа, вртића јер је управо криминал то украо од државе, закључује се у анализи групе Безбедност је наука.в