Kолико смо ми тужан народ, оболео од болести аутошовинизма, говори и то да је једна макета тенка испред стадиона изазвала толику фаму, док наш народ свуда пребијају, малтретирају и шиканирају на Kосову и Метохији, на Хрватском приморју и у Црној Гори, а душебрижници ћуте и нису згађени над „насиљем, примитивизмом и повредом људских права“? Човек би помислио, када би се ескадрон тенкова из Загреба или Приштине ушао у Београд, овакав несој би оправдавао и то, вероватно тумачећи смо ми сами то изазвали, да смо прегласни у великосрпској реторици, да смо то и заслужили и сл. О којим то националистичким опасностима причамо и ратовима, па Срби су најпрогоњенији народ Европе после Јевреја у 20 веку.
„Продужено дело геноцида у трајању“ од 100 година (овај кривично-правни термин сам сад смислио) над нама је учињен у Првом светском рату, у Јасеновцу, Пагу, Градишки, Гацку, Kлини, Јадовну, Kравицама, Пребиловцима – у ратовима 90их и у Хрватској и у Босни и на Kосову. Нормалан човек у Србији, патриота, који живи поштено од свог посла и за своју породицу, окупиран је у својој земљи у soft power стилу, и то управо од ових најгласнијих медија, новинарчића, политиканата, уметничића, циркузаната и прозападних НВО, агресивног капитализма и глобализма, који су на платном списку својих ментора како би радили против српског народа, пљували на све свето, на сву славну историју, хероје, великане, веру и цркву… И добро им иде затирање српског кода, идентитета, националног поноса и морала. И зато пропадамо.
Ја сам поносан на свој народ, своје претке, своју историју и веру и све великане Небеске Србије: једног Теслу и Пупина и Светог Саву и Симеона, и кнеза Лазара и владику Николаја и Мишића и Обилића и Дражу Михаиловића, тако ће увек остати и увек ћу од сваког бранити истину о свом народу. Што каже Петар Божовић у филму „Ноћ у кући моје мајке“, пророчки описујући аутошовинисте, плаћенике, издајнике и љиге: „Овај народ у својој историји ниједан посао није могао да заврши од јајара и проданих душа, нисмо ниједном победили а да пре тога нисмо дебело издали, сами себе наравно. На сваку победу имамо два пораза, на сваког јунака буљук издајника. А за мало власти и за мало ћара, спремни смо да издамо све: оца, мајку, брата, сестру, народ, земљу све, како јуче тако и данас.“ Ми, Срби, смо слободарски народ који се целу своју историју бранио од завојевача, једино је Цар Душан био освајач. И 90-их ратови су се водили тамо где су живели Срби, бранио се наш народ, јесте било злочина (који рат прође без злочина), али нисмо ми ишли да ратујемо у Ирак, Авганистан, Сирију и Вијетнам. Тенк је симбол одбране и симбол да смо „тврд орах воћка чудновата“. Притом, спорт и јесте нека врста боја, битке, јунаштва, отуд и та симболика и то ништа није лоше.
Спортска „арена, бојиште и војни полигон“ јесу једна од ретких места у којима можемо бити колико-толико равноправни такмаци са другим државама света. Уосталом, сваки народ на свету има војску и поноси се тиме, а војне параде су део државног фолклора, где Срби текако имају разлога да буду поносни на своју војску и све пале јунаке за ову земљу, косовске јунаке, устанике, хајдуке, и војнике балканских ратова, Првог и Другог светског рата и хероје са Kошара итд. (не причам о ратним профитерима, криминалцима и злочинцима). Да је среће да српска војска броји на стотине савремених тенкова, као што свака нормална војска има на свету и да имамо војни рок, то су теме, а не да ли је агресивна макета тенка испред стадиона. Уосталом, у духовно, културно, економски и територијално окупираној земљи, нама само остаје стадион и Црква, где се можемо осећати као Срби.
Отуд, овај мали перформанс и јесте бунт против тога, он је показатељ да српски дух, национални понос и славна прошлост нису замрли и да живе у нама. Србија је вечна, док су јој деца верна.
Инфо за усијане главе: тенк није из Вуковара него је са војног отпада и није у функцији.
Стефан Стефановић
