На једној књижевној трибини одржаној у Чачку 1972, Бранко Ћопић и Скендер Куленовић, двојица великих српских и југословенских писаца, водили су овај дијалог:
- Скендере, сећаш ли се како смо нас двојица добила с врха задатак да напишемо што пре књигу о злочинима у Јасеновцу? Одмах чим је Јасеновац ослобођен.
- Сећам се, како не, Бранко. Радили смо и дан и ноћ.
- Завршисмо књигу нас двојица већ пред јесен и одмах је била одштампана. Је ли, Скендере.
- Да, Бранко. Али књигу озго одмах и забранише. Одозго, разуме се, ја је нисам тако рећи ни видео.
- Зар бих ја био Крајишник да се нисам домчао једног примерка. Сакрио сам једну књигу још онда у своме завичају. И сад је тамо – додао је Ћопић.
Пре готово пуних пола века – Куленовић и Ћопић, двојица великих (и) партизанских писаца, већ првих поратних месеци, на сопственој кожи су осетили пресију једне стратегије која ће доцније бити означена као „завера ћутања“ о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у усташкој Независној Држави Хрватској, сателиту нацистичке Немачке и фашистичке Италије.
О забрани поменуте књиге, осим наведеног исказа њених аутора – Куленовића и Ћопића – немамо нажалост никаквих других, документованих потврда. Са тога разлога, управо сачувани документи у које смо имали увид, омогућују нам да укажемо на недвосмислено прву забрану књиге о Јасеновцу, аутора Ђорђа Милише, рођеног у Дрнишу, предратног новинара, који је своја сећања под насловом „У мучилишту – паклу Јасеновац“, у сопственом издању, објавио у Загребу крајем 1945. године.
После само месец-два Милишина књига је забрањена на протест секретара папског посланства при хрватском епископату Ђузепеа Масучија, што је потврдило речи Бертранда Расела да је „Ватикан, после рата, организовао заверу ћутања о геноциду против Срба у Другом светском рату“.
Слични разлози диктирали су и да после Првог светског рата фактички буде забрањена „Црна књига – Патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског рата“ Владимира Ћоровића, у којој је аутор изнео сведочанства о страдању Срба у Босни и Херцеговини и по логорима у Аустроугарској. Убрзо пошто је објављена, књига је нестала из књижарских излога, њен траг је заметнут, па не чуди да није помињана чак ни у стручној литератури насталој до 1941. године.
Препознавали су се у судбини Ћоровићеве књиге не само прсти дневне политике, него и одјеци снажног клерикализма запаћеног у јужнословенским земљама Хабзбуршке монархије, у Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини пре Великог рата. Према архивским изворима који се чувају у Бечу и Риму, оба ова центра су остваривање сопствених интереса и интереса Ватикана на јужнословенском простору обезбеђивали и преко широко развијене мреже поткупљених новинара и гласила, тако да је и у Србији пре 1914. чак 40 одсто штампе било под њиховом контролом.
Снажан талас забрана на линији југословенско-ватиканских односа поготово ће доћи до изражаја у време Конкордатске кризе 1936/1937, када су забрањиване и уништаване књиге које критикују конкордат, свакако и под утицајем папских пропагандиста и агената.
Крајем децембра 1936. забрањена је брошура „Примедбе и приговори на пројект Конкордата“, за коју је истрага утврдила да је њен аутор владика Платон (Јовановић), тада епископ охридско-битољски, доцније бањалучки. Подсећамо да су после оснивања НДХ усташе већ 5. маја 1941. ухапсиле и убиле владику Платона, а његово искасапљено тело је пронађено после две недеље, 21. маја, у реци Врбањи, у селу Кумсале. У Српској православној цркви је канонизован.
Забрањен је и часопис „Бранич“, број 12 за 1936. годину, због објављивања реферата др Ивана Рибара, угледног хрватског и југословенског политичара и адвоката, који је одмах потом екскомунициран из Римокатоличке цркве.
Цензурисан је и говор патријарха Варнаве, који је одржао у Саборној цркви у Београду, уочи православне Нове године (12. јануара 1937), када је критиковао конкордат и политичке факторе који се залажу за тим предлогом дефинисан споразум с Ватиканом.
Забрањена је брошура „Пред конкордатом“ др Михаила Илића, професора Правног факултета у Београду. Следиле су забране брошура Марка П. Цемовића „Конкордат између Свете столице и Ватикана“ и „Опет о конкордату“.
Тек што је изашла испод штампарске пресе, у Загребу је забрањена књига Симе Симића „Југославија и Ватикан“ 15. јула 1937. године. Влада Милана Стојадиновића била је неумољива према сваком гласу који је говорио против потписивања конкордата с Ватиканом.
Нарочити куриозитет у историји забрана књига које сведоче о геноциду ишчитава се у судбини монографије „Београд“, коју је поводом стогодишњице београдске општине објавио Балкански институт, руковођен идејом да монографијом буде обухваћена историја југословенске престонице од најстаријег доба до 1939. године. Књига је штампана на српскохрватском, француском, немачком и енглеском језику, а текстове 42 угледна аутора уобличили су за штампу Сима Пандуровић, знаменити српски песник, Боривоје Гавриловић, новинар, и Ратко Парежанин, директор Балканског института.
Монографија „Београд“ чим је одштампана у пролеће 1940, после само неколико дана, свечано је представљена јавности. О ономе што се догодило сведочи новинар и писац Војин Пуљевић, присутан том догађају:
„Ова књига представља једну чудну реткост.
Издање је Београдске општине несрећне 1940. године. На једној свечаности у општини био је присутан и немачки посланик (Фон Херен – прим. аутора) у Београду. Ова књига тад је тек била одштампана.
Председник општине Ђуричић је поклонио у знак пажње један од првих примерака немачком посланику, који је одмах узео да разгледа и кад је нашао на стр. 235-237 и видео да је овековечено вешање Срба од стране културних Немаца – наљутио се и тражио да се то издање поништи.
То је и учињено“, сведочи Војин Пуљевић.
Тако пред сам рат, а онда, после окончања рата 1945/1946, забрана књига Ђорђа Милише, Бранка Ћопића и Скендера Куленовића, зато што су у њима изнета сведочанства о свој бестијалности концентрационог логора Јасеновац и усташким злочинима.
Стицајем одређених историјских разлога, књиге о геноциду над Србима у Великом рату, над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ у Другом светском рату, прве су биле на нишану клерикалаца, власти и дневне политике и у Краљевини Југославији, и у социјалистичкој Југославији.
У првој Југославији постојала је званична установа цензуре, за разлику од времена друге Југославије, када је кључну цензорску улогу имао Агитпроп, Агитационо-пропагандно одељење ЦК КПЈ, о чијем су деловању, у основним контурама, читаоци обавештени у претходном „Историјском додатку“ посвећеном забрана и цензури, поготово на пољу културе и науке.
У том више него занимљивом каталогу примене репресивних мера у овим доменима после 1945, као што се види и из данашњег „Историјсог додатка“, пред истраживачима и даље стоје многи изазови и многа отворена питања.
Једно од њих се тиче архива јавних тужилаштава на различитим нивоима, која су имала много посла и оцењивала подобност и неподобност уметничких и научних дела, отварала истраге и судски пут да та дела не угледају светлост дана.
Уколико су архиве јавних тужилаштва сачуване, а требало би да јесу, у њима се налази право благо за свакога ко настоји да озбиљно исражи ово важно питање из наше прошлости. Ваљан подстицај за такво прегнуће свакако су и радови оних аутора који су у већ успели да истраже различите димензије овог проблема.
