Разговор Јосипа Броза Тито и загребачког надбискупа Алојзија Степинца, вођен је одмах по завршетку рата, тајна је коју су Хрватска и Ватикан успели да сачувају до данас.
Иако то од Хрвата нико не жели признати и јавно рећи, Степинац је за све Хрвате најпре политичка фигура. Ако је био мученик, био је политички мученик. Ипак, о Степинцу се у Хрвата – управо као о политичкој фигури и политичком мученику – врло мало зна. Он је, у том погледу, и даље велика непознаница, наводи хрватски портал Глобус.
Само девет дана након уласка партизана у Загреб, 17. маја 1945, Јосип Броз Тито ставио је надбискупа Степинца у превентивни притвор, где га је држао све до 3. јуна 1945. године. Степинац је најпре био интерниран у приватној кући на Гољаку 23 одакле је 25. маја премештен у Јурјевску 14.
Током те две недеље док се налазио у изолацији са Степинцем је вођено укупно шест разговора/саслушања о којима су направљени детаљни записници. Сваки од њих Степинац је лично потписао.
Степинца је најпре посетио и с њим разговарао монсињор Светозар Ритиг, бивши жупник цркве Светог Марка у Горњем граду, који је у рату приступио партизанима, а затим су га саслушавали високи функционер Озне за Хрватску Вељко Дракулић, председник Војног суда Kоманде града Загреба Владимир Раногајец, секретар Обласног комитета KПХ за загребачку област Антун Бибер Техек, иследник Озне Недо Милуновић, ознаш Берислав Жуљ, становити мајор Секулић…
Важно је рећи: то нису била класична саслушања него више нека врста политичког уверавања и рашчишћавања неких битних спорних момената са сврхом да се, евентуално, нађе некакав модалитет сарадње (на релацији Степинац – нова комунистичка власт).
Свих тих шест записника налази се у „Досјеу Степинац“ у Хрватском државном архиву и историчари који се баве Степинцем углавном их не спомињу. Надбискупа су у тим разговорима/саслушањима припремали за његов предстојећи сусрет и разговор с маршалом Јосипом Брозом Титом до којега ће доћи 4. јуна 1945. у Ловачком дому на Тушканцу 63 у привременој Титовој резиденцији.
А по ономе што знамо – тај је разговор био све само не камилица.
Почео је, можда, благо, али како се даље развијао, постајао је све офанзивнији и жешћи. Имамо и сведока: јавног тужиоца ФНРЈ Јосипа Хрнчевића који је својим очима видио Степинца како излази из Титовог кабинета непосредно по завршетку њиховог разговора. То је детаљније описао у својим „Сведочанствима“.
Степинац је из Титовог кабинета изишао, написао је Хрнчевић, „видно узбуђен“ док „Тито, видело се, није био задовољан тим разговором“.
А зашто није био? Хрнчевић пише да је „Степинац био крут, па тако ни до каквог договора није дошло“.
Са друге стране, некадашњи вођа хрватских Kрижара Лав Знидарчић у својој књизи „Алојзије Степинац“ пише да му је надбискуп Степинац лично рекао: „Мушки смо разговарали.“
Након састанка Степинац је саставио исцрпну белешку на приближно 17 страница на темељу које је написао свој извештај папи Пију XИИ и послао га у Ватикан.
Но и Црква и држава затајили су јавности о чему су Степинац и Тито разговарали, а надбискупова белешка нестала је из архива…
