Иако делује да се ситуација у Сирији мења из сата у сат, а гледано са стране изгледа доста конфузно због опречних информација турских и курдских извора, могло би се рећи да се полако формирају два блока који ће одлучивати о будућности Сирије, сматра спољнополитички коментатор Борислав Коркоделовић.
Он додаје да, према турским изворима, Ердоганове јединице напредују добро на североистоку Сирије, док су према курдским, тзв. Сиријске демократске снаге, јединице које су пре свега биле организоване као опозиција председнику Асаду успеле да поврате Рас ел Ајн, кључни град око кога се воде борбе.
Подручје на североистоку Сирије које је данас жариште било је од устанка против власти председника Башара ел Асада под контролом Курда, које су у великој мери подржавали САД, Велика Британија и Француска, подсећа Коркоделовић.
Први блок је формиран тако што су курдске снаге, суочене са далеко моћнијом турском армијом и са геноцидом курдског народа у Сирији, уз тежњу за „у најмању руку аутономијом у оквиру неке федералне или конфедералне Сирије“, позвале у помоћ државне снаге Сирије и дозволиле им да стану у први ред одбране границе, каже саговорник Спутњика.
„Други блок су снаге које подржава Турска, а већину рововских борби на североистоку Сирије воде већим делом снаге из Сирије које су противне председнику Асаду, а контролише их Турска. То су биле уситњене, различите побуњеничке фракције и оне су се објединиле уочи најновије турске офанзиве, а ово је трећа велика турска офанзива на северу Сирије у последње две године“, каже наш саговорник.
Завршна фаза „глупог рата“
Коркоделовић додаје да се Американци повлаче из Сирије, а да се и Французи и Британци, који су подржавали Курде, такође спремају за повлачење.
Са друге стране, Иран и нарочито Русија веома су укључени у посредничке напоре и иако се за Блиски исток никада не може говорити да је нешто у завршној фази, Коркоделовић сматра да је ово једна од завршних фаза рата у Сирији, који је амерички председник Доналд Трамп назвао „глупим ратом“, а који траје већ више од седам година.
„То је оживљавање тзв. Споразума из Адане из 1998. године, који су склопили Хафез ел Асад, отац данашњег сиријског председника, и турске власти, по коме је тадашњи председник Асад пристао да затвори све базе Курдистанске радничке партије (ПКК) и да курдског лидера Оџелана протера из Дамаска, да би ускоро био ухапшен у Кенији. По том споразуму, Турска и Сирија су практично преузеле на себе одговорност за заједнички мир и контролу пограничног подручја у коме су до тада деловале јединице ПКК“, каже Коркоделовић.
То је, према његовом мишљењу, логично решење.
Прећутни споразум
Русија, која подржава председника Асада има и сталну комуникацију са Сиријским демократским снагама, увелико је посредовала у садашњем споразуму Дамаска са Курдима. Истовремено, искључена је било каква могућност сукоба руских и турских јединица, каже Коркоделовић.
Такође, постоје и ситуације у којој се регуларна сиријска армија која иде ка северу, на границу са Турском, мимоилази са одлазећим америчким јединицама без икаквог сукоба, додаје он.
„Као да постоји макар прећутни споразум да не долази до сукоба главних актера. Битке се воде између протурских, претежно арапских јединица, Асадових противника, и Курда, дојучерашњих Асадових противника. Практично, сви главни светски актери су заинтересовани за окончање рата у Сирији. Американци су свесни да они дуго, деценијама немају контролу нити било какво упориште у Сирији. Сирија није била под њиховим утицајем као што су биле земље Залива или Иран до 1978. и Исламске револуције“, каже Коркоделовић.
Зато Американцима, а нарочито председнику Трампу, није тако велики проблем да дигну руке од Сирије, сматра Коркоделовић.
Поготову у ситуацији кад изгледа да, под Трампом, Американци теже да се на Блиском истоку концентришу само на поједине тачке у региону, попут Саудијске Арабије која је за њих кључна, додаје Коркоделовић.
Анархистички Шпански грађански рат
С друге стране, никоме у региону од постојећих владајућих структура није у интересу формирање курдске државе — ни Турцима, ни Сирији, ни Ираку, ни Ирану.
„Ниједна од тих држава не жели да види да један врло интересантан експеримент буде реализован, чак ни у политичкој теорији, у том реално, до пре неки дан, независном делу Сиријског Курдистана. То је тзв. подручје Рожава, у коме се развија један својеврсни демократски конфедерализам са снажним елементима еколошке државе и потпуне равноправности полова“, објашњава Коркоделовић.
Реч је о својеврсној примени у пракси учења Мареја Букчина, америчког социјалистичког филозофа руског порекла, који је заговарао тзв. либертаријански муниципализам, односно једну врсту непосредне демократије, објашњава Коркоделовић.
Тај систем је привукао велику пажњу анархиста широм света, па су долазили да помогну Курдима у Рожави, од 2014. године, а нарочито кад је ДАЕШ запосео велике територије у Сирији и Ираку, истиче саговорник Спутњика и додаје да је за анархисте то био нови Шпански грађански рат.
Вечити губитници
„Једина курдска територија која има аутономију сада је Ирачки Курдистан. Сиријци досад нису пристајали на то, мада је у неким тренуцима било појединих изјава министра спољних послова које би касније биле демантоване, да је Дамаск можда спреман да разговара о некој новој конфигурацији политичког система у Сирији пошто рат буде завршен“, подсећа наш саговорник.
По свему судећи, рат у Сирији се ближи крају, а Курди ће, у складу са својом „горком традицијом“ од краја Првог светског рата, кад су први пут изгубили прилику да формирају заједничку државу на Блиском истоку, опет остати кратких рукава, каже Коркоделовић.
Ипак, он не искључује могућност да у оквиру неког ширег споразума Курди у Сирији добију испуњење неких од својих националних тежњи, али ће курдско питање бити једно од најтежих у склопу преговора о Сирији.
Владимир Судар
