Актуелна ситуација у Црној Гори и праведни протести верујућег народа због усвајања срамног Закона о слободи вероисповести, неповратно су „пустили духа из боце“ и довели до дефинитивног раскола у врху црногорских власти.
Тако су на површину избили стари анимозитети и ривалства између диктатора Мила Ђукановића и претендента на његову функцију Душка Марковића, који су из дана у дан све већи, и који су приморали и њихове сатрапе у Демократској партији социјалиста и црногорском државном апарату да се ужурбано сврставају у таборе, како би спремно дочекали коначни обрачун.
Суочен са најозбиљнијим изазовима у својој тридесетогодишњој диктатури Ђукановић се, рекло би се очекивано, окреће својим „ударним песницама“, чувеним по одуству сваког морала, интегритета и човечности, међу којима се по бескрупулозности посебно истиче Зоран Лазовић, помоћник директора Управе црногорске полиције. Као у потпуности компромитован и „потрошен“ човек, који је годинама Ђукановићу служио за најпрљавије послове, Лазовић је по свој прилици требало да буде „пуштен низ воду“ као реликт прошлости, који се не уклапа у лице „модерне“ Црне Горе, али је стицајем околности добио нову шансу.
По пароли „неком рат, а неком брат“ Лазовић покушава да оправда Ђукановићево поверење тако што се залаже за најекстремније методе насилног обрачуна са мирним протестним литијама на којима учествују десетине хиљада верника, припремајући лојалне полицијске ескадроне састављене од најзагриженијих присталица ДПС, у које је сврстао и своје синове, често се бусајући „како је спреман да да живот“ за црногорског диктатора.
Са друге стране, Марковић, традиционално промућурнији, вапи за подршком својих западних ментора, који му већ годинама помажу да опстане у врху црногорске криминалне хоботнице.
Међутим његово обијање прагова западних престоница само додатно иритира Мила и његове „јуришне одреде“, па тако није искључена могућност да се и он сам ускоро нађе на врху њиховог „списка за одстрел“.
