Са 181.026 случајева корона вируса забележених закључно са јучерашњим даном, америчка савезна држава Њујорк има већи број заражених него било која земља света, изузимајући, наравно, Сједињене Америчке Државе.
Осим тога, од укупно 20.389 смртних случајева у САД, 8.627 – односно 42 одсто – забележено је у држави Њујорк, у којој је стопа смртности од COVID-19 4,7 одсто, док је у преосталим деловима САД она на нивоу од 3,4 одсто, показује статистика медијске куће CNN, начињена на основу података до којих је дошао Универзитет „Џонс Хопкинс“.
Град Њујорк и његова предграђа чине чак 93 одсто укупног броја случајева забележних у држави Њујорк, а у самом граду стопа смртности износи око шест одсто.
У ауторском тексту који доноси сајт, медицински аналитичар и стручњак за заразне болести Кент Сепковиц покушао је да открије зашто је град познат под називом “Велика јабука” тако тешко погођен корона вирусом у поређењу са већином других средина.
Са преко осам милиона људи – што је, на пример, двоструко више него у Лос Анђелесу – Њујорк је град са далеко највећим бројем становника у САД, али има чак осам или девет пута више случајева КОВИД-19 него било који други град у земљи, па је јасно да бројност популације није једини разлог.
Када се погледа густина насељености од око 27.000 становника по квадратној миљи, очигледно је да таква бројка доприноси брзини ширења епидемије, али је, у поређењу са неким другим градовима у свету, у којима је густина насељености на нивоу од 40.000 становника по квадратној миљи, Њујорк ипак знатно ређе насељен, наводи аутор.
Ако се у обзир узме и чињеница да Менхетн, најгушће насељени део Њујорка, има двоструко мањи број случајева него Квинс, територијално релативно велика четврт која је тек на претпоследњем, четвртом месту по густини насељености, намеће се закључак да тај параметар само делом објашњава ситуацију.
Да ли је, онда, висок проценат случајева последица високог броја извешених тестирања? Иако Њујорк стоји добро у поређењу са земљама које су спровеле агресивне кампање тестирања, као што су Јужна Кореја, Исланд или Немачка, доступни компаративни подаци недовољно су поуздани, а ни у самом граду није могуће водити прецизну евиденцију тестирања, будући да су га, осим јавних лабораторија, вршиле и приватне лабораторије.
Штавише, како тврди аутор, савет који је тренутно на снази у Њујорку, а који гласи: „Ако сте болесни и у стабилном стању, останите код куће и немојте се тестирати“, уноси нове нејасноће у погледу тога колики је стварно број заражених, а није до краја познат ни број људи који су умрли у својим домовима управо услед обољевања од КОВИД-19, а да им он претходно није ни дијагностикован.
Свему овоме ваља додати и чињеницу да је епидемија у Њујорку почела недељу или две раније него у многим другим местима, као и то да је здравствени систем био недовољно припремљен за COVID-19, услед чега су болнице препуне, подсећа аутор, и закључује да је највероватније да објашњење за високу смртност лежи у хронично неадекватној здравственој нези која се пружа припадницима мањина и сиромашнима.
Афроамериканци и Хиспаноамериканци чине 51 одсто становништва града, и чак 62 одсто смртних случајева изазваних корона вирусом, а стопа смртности код њих је двоструко виша него код белаца.
Оваква несразмера условљена је тиме што су коморбидитети као што су висок крвни притисак и дијабетес учесталији код афроамеричког и хиспаноамеричког становништва, што свакако указује на незадовољавајућу здравствену негу, без обзира на то да ли разлог за то лежи у месту становања или у недостатку новца, времена или поверења према надлежнима.
Вероватније је да ће заражени који немају приступ квалитетним здравственим услугама остати код куће без дијагнозе и при том ширити вирус, а потом се и суочити са потенцијално фаталним последицама закаснелог дијагностиковања и лечења, наводи аутор.
А. Б.
