Док се Србија уздизала као модерна држава, власти су много полагале не само на развој профаних институција, већ и духовног темеља на ком ће изнићи ново, модерно српско друштво. Посебно у 19. велу градиле су се многе цркве које су у архитектонском смислу толико значајне да се налазе на листи заштићених споменика културе.
Паралелно са развојем модерне државе, развијала се и озбиљна црквена организација, која је коначно уједињена стварањем нове краљевине „од Вардара до Триглава“. Све наше цркве и манастири били су коначно део јединствене Српске православне цркве.
Београд, као главни град Србије такође је и место веома значајних српских светиња, а на то колико се мало говори о њима указао је заменик градоначелника Београда Горан Весић у својој најновијој колумни у „Политици“. Он, је поводом изложбе „Молитвена изворишта“, о српској православној црквеној архитектури, подвукао управо на значај цркве у стварању модерне Србије.
„Упоредо са изградњом државних институција градиле су се и цркве“, пише Весић.
„Данас готово да не знамо да је Српска православна црква, након укидања Пећке патријаршије, стављена под власт Васељенске патријаршије у Истанбулу. Грци из Истанбула, из области Фанара, контролисали су црквене прилике у већем делу српских земаља. Грци су били владике и свештеници по српским крајевима који су били под Турцима. Турци су држали световну власт, а Грци духовну. Своје владичанске и свештеничке чинове фанариоти су куповали за велики новац. Срби су их запамтили по злу, по шуровању са Турцима и небризи за духовне потребе народа. Као што су Турци убирали своје хараче, тако су и фанариоти узимали своје дажбине“, написао је Весић.
Међутим, Весић истиче и да „данас напади и покушај разбијања Српске православне цркве у региону значе напад и на српску државу“.
„Занимљиво је да цркву са једнаким жаром руше противници Србије у региону, али и они из цркве који би да поново ставе српску цркву под контролу фанариота и Истанбула“.
На кога је мислио Горан Весић када је подсетио на причу о фанариотима и Васељенској патријаршији?
Тај одговор покушали смо да добијемо од верског аналитичара Жељка Ињца, који нам је указао на широку позадину и актуелност ове приче. Дефинитивно, међу модерним „фанариотима“ могу да се издвоје поједини епископи, пре свега на западу али у региону, који се својим радом приклањају идеји Цариграда да под свој плашт приволи све православне цркве и тако централизује црквену власт, што се за 2.000 година догодило само једном и – заврпшило се великим расколом на Православље и Католичанство.
Ко данас покушава да централизује православље и води ли то новом расколу?
- Тема је веома актуелна – започиње причу аналитичар Ињац.
Он нам је објаснио, најпре, да је Фанар област где је за време Отоманске империје било седиште Васељенске патријаршије. Грци су ту имали главну реч и они су одатле слали епископе и свештенике на просторе некадашње Пећке патријаршије, коју је претходно Турска укинула.
Али, дешавало се много нечасних радњи – чинови су се заиста куповали, што је противно црквеном закону. У игри је, прича нам Ињац био новац, а не брига за духовност верника, па се дешавало чак и да су пред њиховим очима бројни православци олако прелазили у ислам.
Сада, поново, Цариград покушава да утиче на друге цркве, које је до сада третирала као сестринске, али успостваљајући нову теологију Цариград прихвата искључиво „мајчинску“ улогу, заправо маћехинску.
- Весић је лепо приметио да је независност државе пратило осамостаљење цркве. Намера цариградског патријарха Вартоломеја је да стави под своју контролу већи део православне цркве, нарочито у дијаспори, али и у региону. Почињу да се мешају у Македонији, која је канонски део СПЦ, а мешали су се и у Украјини у Руску православну цркву, међутим, народ је остао привржен московском патријарху – казао је ињац.
Централизација власти у православљу је преседан који би, објашњава ињац, могао да доведе до нове поделе. Руска црква је била довољно снажна да се супротстави том утицају, али наша црква је на тесту.
- Они су уназад стварали теолошку позадину да би могли да централизују власт у православљу и да истанбулски патријарх буде оно што је у римокаточкој цркви папа. Ми 2.000 година немамо централизовану власт и то је одлика православна цркве за разлику од Римокатоличке – казао је Ињац.
Иначе, патријарх Вартоломеј први је међу једнакима у православном свету по части, али не и по власти.
На удару је, пре свега, дијаспора. Ту је у игри велика количина новца.
- У САД покушавају да све православне цркве ставе под капу једне архиепископије. Наша црква је зато имала проблем са нашим епископима у Америци који су мењаћи црквени Устав кренули путем прилагођавања интересима Фанара – казао је Ињац.
Циљ Фанариота је да се помесне цркве ограниче на простор једне државе, стога је истамбулски патријарх Вартоломеј у писму митрополиту Амфилохију измислио ново име за нашу цркву назвавши је црква у Србији, а то је тек седама осмина онога што чини јурисдикцију СПЦ, што у региону, што у дијаспори.
Три имена, каже Ињац, најзначајнији су данас следбеници које можемо назвати „фанариотима“, јер подржавају оно што Цариград намерава.
- То су, пре свега Максим, Григорије и Иринеј Добријевић. Максим и Григорије су у добрим односима, а Григорије га често брани. Иначе, наша црква је изложена нападима либералних медија, а због тога се пропушта да се види суштина проблема – казао нам је он.
Када је у питању владика Григорије, јасно је да његова епархија располаже огромном количином новца у Немачкој, међутим, није само новац у питању, већ и утицај на народ, а српско јединство и опстанак одувек је било везано за јединствену цркву.
Решење је, каже аналитичар, да се народ што више освести о реалности овог проблема, будући да немамо ту моћ да се директно одупремо Цариграду као што је то учинила Москва.
